Вама изгледа, да се Црква
православна слабо интересује светским миром, и то Вас мучи. Како слабо? Ко би
могао више желети мир него паћеници и мученици? А народи, православни народи су
паћенички и мученички. Ово пишем не хвалећи се и не жалећи се но само сведочећи
посведочену историјску чињеницу. И на свом сопственом језику Ви можете наћи
књига, историја и путописа, у којима су описане вековне патње и муке
православних народа. Но то је само мајушни део оне неописане пучине страдања,
по којој су православни народи столећима бродили. Ако богати и слободни народи
желе мир, они га, бојим се, желе ради ненужног уживања; а кад паћенички и
сиромашни народи желе мир, они га желе као нужни одмор. Природно је, дакле,
сасвим природно, да Православна црква, као чуварка и хранитељка душе
православних народа, свесрдно жели мир у свету, мир а не рат. Зато се по
храмовима нашим јутром и вечером узносе молитве "за мир целога
света". Зашто молитве? Зато што ми православни верујемо да је мир на земљи
дар Божији, онако исто као и лепо време, и плодородност, и киша, и здравље и
сам живот. Зато се молимо Дародавцу свих добрих дарова, да дарује мир свету.
Ви
сами знате, да је мир последица врлине а не дело вештине. Знате, да су ангели
Божији над Витлејемском пећином у песми прво истакли слављење Бога па онда мир
на земљи. Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља. Они
који прво са вером и молитвом не прославе свевишњег Створитеља свога, како могу
имати мир у души, и како оно што немају у себи могу дати свету? Знате даље за
реч Павлову о Христу: Он је мир наш. И шта још да речем? Знате цело
Јеванђеље Христово, које је у суштини једина у свету постојећа Наука о Миру. Па
знајући све то како би и Ви могли друкчије мислити него да је мир последица
врлине а не дело вештине, и да се мир може постићи само врлином а никад
вештином? Узмите за пример једну породицу, у којој муж и жена, обоје без врлине,
одржавају мир међу собом само вештином. Зар може мир у таквој породици бити
дуготрајан? У породици пак, где се Бог слави, где поштење влада, у таквој
породици и не говори се о миру, пошто је у њој већ мир сам по себи, као
последица врлине. Онако, рецимо, као што је топлина последица светлости, или
светлост огња. Тако Вам је и у једном народу, и у целом човечанству. Да није
врлина поколебана у свету, не би се ни говорило толико о миру . Јер мир би
истицао из врлине. Но у свету се данас говори о миру више него у ранија
времена, и људи се труде више него икад - не да поврате врлину као услов мира
него - да вештином измајсторишу мир. Али као што се кров не може подићи пре
темеља, тако ни мир пре врлине. А темељ и надахнитељ сваке врлине за нас
хришћане јесте Господ и Спаситељ наш Исус Христос. Јер ко би други и могао бити
основ мира на земљи до Онај који је једини назват Књазем Мира?
Онда када старешине народа и племена буду вољни стварати мир у свету не попут
древних предака својих, који су насупрот Богу зидали кулу Вавилонску, уздајући
се једино у своју вештину, него са слављењем Бога;
- када се позову народи и племена да се простру на молитву пред Свевишњим;
- када се одреди пост, и нареди уздржљивост од свих раскалашлука бар за извесно време;
- када се строго забрани свако вређање Створитеља света;
- када се свака врлина свесно истакне и јасно нагласи као услов мира -
тада ће Црква православна с великом радошћу и готовошћу учинити све жртве, које
Бог и човечанство на њу наложе ради мира међу људима.
А
дотле Црква православна чиниће оно што може. Учиће своје верне врлини,
утврђиваће их у вери и љубави, и тако оспособљавати их за међусобни мир. И још
уз то молиће се из дана у дан Књазу Мира, да све људе удостоји Свога божанског
дара - мира на земљи.
Мир Вам и радост од Господа.
