недеља, 2. фебруар 2014.

14. Испуни се писаније

Свето писмо Божје Старог завета обилује великим бројем испуњених пророчанстава, мимо оних која се односе непосредно на Христа Спаситеља. Тиме Стари Завет превазилази све такозване свете књиге свих религија и свих времена до Христа.
    
Тако, када Ноје прорече људима Потоп, људи му не повероваше. Али Потоп дође, и пророчанство се испуни (I Мој. 6).
    
Када би од Бога проречено Авраму у његовој стотој години, да ће добити сина, Аврам посумња, али му се син роди и пророчанство се испуни (Мој. 17, 17).
    
Још би проречено Авраму, да ће његово далеко потомство робовати „у земљи туђој" 400 година. И то се испуни (I Мој. 15, 13).
    
Јосиф у Мисиру прорече Фараону, да ће доћи седам ситих година, а потом седам гладних година. И то се испунило (I Мој. 41, 17-24).
    
Натан прорече Давиду, да ће му, због његових греха, умрети син. И пророчанство се испунило (II Сан. 12, 14).
   
Соломону — да ће му се царство поцепати због његовог неверства према јединоме Богу. И то се испунило (I Цар. 11, 11).
    
Илија прорече, да ће због безакоња цара Ахава, небо бити затворено, те неће бити кише три године и шест месеци. И то се испунило (И Цар. 17, 1).
    
Исаија прорече пропаст цара Сенахерима и његове војске око Јерусалима. И то се збило у једну ноћ, без мача човечијег (Иса. 37, 8).
    
Јеремија прорече, да ће Вавилонски цар Навуходоносор доћи и покорити Јудеју, и цара одвести у ропство. И још, да ће његов народ робовати у Вавилону седамдесет година. И то се испунило (Јер. 29-21).
    
Данило прорече недосмисливе догађаје цару Навуходоносору, његово лудило, и изненадну погибију сина му цара Валтазара. И то се збило (Дан. 2, 31-45; 5, 22-28).
    
Ово није све, него само нешто од многих, премногих пророчанстава, која су се испунила.
    
„А кад се збуде ријеч пророчка, онда се познаје тај пророк да га је заиста послао Бог" (Јер. 28, 9), вели пророк Јеремија. А по речи апостола, никад истинито пророштво „ не би од човечије воље, него научени од Светога Духа говорише свети Божји људи" (II Пет. 1, 21). Испуњена пророчанства јесу печати Божји за сведочанство истине.
    
Пророчанства пак о Христу Спаситељу, далеко су многобројнија од свих осталих пророчанстава у Светом писму Старог завета. На нека од њих позивали су се анђели, апостоли и светитељи, а на нека и сам Христос.
    
Тако када дође у свој град Назарет, па по обичају уђе у дан суботни у зборницу, тада он прочита народу из пророка Исаије ово пророчанство о себи:
    
„Дух је Господњи на мени.
     
Зато ме помаза да јављам радосну вест сиромасима;
    
Посла ме да исцељујем скрушене у срцу; да проповедам заробљеним ослобођење, и слијепим прозрење;
     
Да отпустим сужње у слободу;
    
Да проповедам благопријатну годину Господњу" (Иса. 61, 1-2).
    
Прочитавши оволико Исус седе, и очи свију беху управљене на Њ. Тада Он рече:
    
„Данас се испуни ово Писаније у ушима вашим" (Лука 4, 16, 20; 4, 21). И оде их учити тако да се многи дивљаху мудрости и сили благодати, што се изливаше из уста Његових. А други се опет саблажњаваху о Њега питајући: Откуда њему све ово? И ко је он да нас тако учи? Није ли ово дрводеља, син Маријин? И наста препирка о њему. Једни говораху: Није ли то Исус који је растао и одрастао међу нама? Други: Није ли у тој и тој улици његова радионица, у коју смо ми толико пута улазили? Трећи: Зар нисмо виђали његову мајку Марију како као и друге жене иде с крчагом на извор по воду? Откуда сад да он на себе примењује пророчанство великог Исаије, које се може односити само на Месију, којега сви очекујемо? Ваљда неће он прогласити сам себе за Месију!
    
Исус их слушаше спокојно, прозирући у мрак њиховог незнања, и у злобу, која другује са незнањем. Онда Он проговори:
    
Заиста вам кажем, нигде није пророк без части до на постојбини својој и у роду и у дому своме (Мар. 6, 4).
    
Овим речима Христос је и потврдио многа историјска факта и прорекао друга. А историјска су факта, да су многи велики људи (Аристид, Темистокле, Солон и др.) као изгнаници у туђим земљама били више поштовани него у својој; исто тако и пророци, као Јеремија, Језекиљ и Данило. У исто време прорекао је факта о будућности својој и свога дела: када Га његова земља одбаци, друга ће Га земља прихватити; и када Га народ Његов намучи, други ће Га народи прославити; и када Га и Његова браћа не буду веровала, туђинци ће Га веровати. И то незнабожне земље, незнабожни народи и незнабожни туђинци. К својима је дошао, и своји Га не примише, као што ни пророка Илију у време гладних година не прими ниједна од многих удовица у Израиљ, а прими Га незнабожна удовица у Сарепти Сидонској. Својима се прво понудио за лекара, али своји му не показаше своје ране да их Он излечи, као што у време пророка Јелисеја беше много губавих у Израиљу, али ниједан се не излечи од губе осим Нехеман Сиријанин незнабожац (Лука 4, 25-27).
    
Чувши ово сви се у зборници испунише гнева, па грдећи Га и вичући истераше Га из града и хтедоше Га са једне високе стене гурнути доле у пропаст и смрт. Али Он учини себе невидљивим, па прође између њих и отиде од њих. То чудо учини Исус у своме граду, и другога чуда не учини — због њихова неверовања. Но њихово неверовање не могаше спречити, да се испуни Писаније. (Лука, 4, 28-30).


Извор: Једини Човекољубац: живот Господа Исуса Христа, владика Николај Велимировић, Београд, 2005, стр. 90