Светосавско свештенство

Ду­жност све­то­сав­ског све­штен­ства увек је би­ла и за­у­век оста­ла: кроз вре­мен­ско во­ди­ти на­род бе­смрт­ном и веч­ном; на­род­ну ду­шу и на­род­не иде­а­ле при­ла­го­ђа­ва­ти не ду­ху време­на, већ ду­ху све­то­сав­ске веч­но­сти и бе­смрт­но­сти; не по­ви­ја­ти се по ве­тру ра­зних са­бла­жњи­вих мо­дер­ни­за­ма, већ не­по­ко­ле­бљи­во ста­ја­ти за на­род­не све­то­сав­ске иде­а­ле и све­ти­ње.

Свети Јустин Поповић

Уме­сто да као ог­ње­ни стуб стр­чи и сто­ји у сред свих са­вре­ме­них бу­ра и олу­ја, на­ше се све­штен­ство пре­тво­ри­ло у ма­ју­шног сви­ца, на ко­га са свих стра­на на­гр­ћу мр­кле но­ћи и је­зи­ве по­но­ћи по­ди­вља­ле Евро­пе. И ко ће са збу­ње­ним сви­цем ићи као за во­ђом? А у ре­до­ви­ма на­шег све­штен­ства је ве­ли­ка идеј­на по­ме­те­ност, и као по­сле­ди­ца то­га – тра­гич­на не­ак­тив­ност. Сто­га на сва­ко пра­во срб­ско ср­це на­ва­љу­је бес­крај­на ту­га.

Све­ште­ник! Пр­во­све­ште­ник! – Сам на­зив озна­ча­ва и по­зив и ду­жност: да бу­де све­штен, свет чо­век. Све­ште­ник је, пре све­га и из­над све­га, све­ти чо­век. А ис­пред ње­га – пр­во­све­ште­ник. Он је пр­во­све­штен, пр­во­свет. Ако то ни­је све­ште­ник, ако то ни­је пр­во­све­ште­ник, шта је он­да је­дан а шта дру­ги? И је­дан и дру­ги су из­да­ји­це и сво­га по­зи­ва и сво­је ду­жно­сти и свр­ста­ли су се у ред мно­го­број­них Ју­да, ко­ји без­об­зир­но из­да­ју све веч­не вред­но­сти еван­ђел­ске.

Као свој вр­хов­ни иде­ал и нај­ве­ћу исто­риј­ску вред­ност, наш на­род, је ис­та­као – све­тог све­ште­ни­ка, све­тог пр­во­све­ште­ни­ка: све­то­га Са­ву. И ти­ме ка­зао се­бе, сво­је че­жње и сво­је иде­а­ле: све­ти чо­век их има, он их чу­ва, он нас у њих уво­ди и учи, при­ме­ром учи ка­ко се жи­ви и уми­ре за њих. А жи­вот за њих, осло­ба­ђа чо­ве­ка од све­га ни­ског, пр­ља­вог, не­чи­стог, не­е­ван­ђел­ског.

Прота Матија Ненадовић, без
сумље светосавски
свештеник који је свој живот
посветио србству.

Про­грам и план на­ше на­род­не исто­ри­је да­ли су на­ши све­ти ца­ре­ви и кра­ље­ви, на че­лу са све­тим Са­вом. У том про­гра­му и пла­ну – све је све­то и че­сти­то, све бе­смрт­но и еван­ђел­ско. Ти­ме је за на­век пред­о­дре­ђен и тип на­род­ног све­ште­ни­ка и пр­во­све­ште­ни­ка: сав је из­гра­ђен од све­то­сав­ског ду­ха и све­то­сти, од све­то­сав­ског иде­а­ли­зма и прак­тич­но­сти. У све­му и сва­че­му све­ти Са­ва је наш углед и наш иде­ал. Иде­ал се оства­ру­је угле­да­њем на ње­га. А на све­ти­те­ље се чо­век мо­же угле­да­ти са­мо ако жи­ви све­то. Је­си ли срб­ски, све­то­сав­ски све­ште­ник и пр­во­све­ште­ник, ти то је­си са­мо све­то­сав­ским жи­во­том и ду­хом. Не­маш ли то­га, зар си све­то­сав­ски све­ште­ник? Зар – све­то­сав­ски пр­во­све­ште­ник? Не­маш ли ти то­га, не чу­ди се он­да што је тво­ја уло­га у на­род­ном жи­во­ту спа­ла на уло­гу ду­хов­ног ко­мар­ца.

Нео­бич­на је на­ша исто­ри­ја и из­у­зет­на, и по сво­ме иде­а­лу, и по ње­го­вим оства­ре­њи­ма у на­шем на­род­ном жи­во­ту. Све­ти Са­ва је про­на­шао и дао на­шем на­ро­ду све оно ра­ди че­га он тре­ба да жи­ви и по­сто­ји; све веч­не вред­но­сти и бе­смрт­но­сти све­ти­ње. Раз­гр­ни­те их: у њи­ма је све и сва Хри­стос са Сво­јим Еван­ђе­љем. Оту­да, у свим од­луч­ним тре­ну­ци­ма на­ше на­род­не исто­ри­је – „све је све­то и че­сти­то би­ло, и ми­ло­ме Бо­гу при­сту­пач­но“.

По сво­ме све­то­сав­ском по­зи­ву, све­ште­ни­ци су увек би­ли но­си­о­ци и чу­ва­ри веч­них на­род­них вред­но­сти. А то зна­чи: но­си­о­ци и чу­ва­ри све­га све­тог и пра­вед­ног, све­га бо­жан­ског и еван­ђел­ског, и кад су на све­то­сав­ском пу­ту ма­лак­са­ва­ли мно­ги све­ште­ни­ци и пр­во­све­ште­ни­ци, увек се на­шао по­не­ки ђа­кон Ава­кум, ко­ји је ор­лов­ски клик­тао кроз све на­род­не по­но­ре и тми­не:

Не­ма леп­ше ве­ре од хри­шћан­ске!

Срб је Хри­стов – ра­ду­је се смр­ти!

За­гле­дај­те у на­шу исто­ри­ју: ду­жност све­то­сав­ског све­штен­ства увек је би­ла и за­у­век оста­ла: кроз вре­мен­ско во­ди­ти на­род бе­смрт­ном и веч­ном; на­род­ну ду­шу и на­род­не иде­а­ле при­ла­го­ђа­ва­ти не ду­ху вре­ме­на, већ ду­ху све­то­сав­ске веч­но­сти и бе­смрт­но­сти; не по­ви­ја­ти се по ве­тру ра­зних са­бла­жњи­вих мо­дер­ни­за­ма, већ не­по­ко­ле­бљи­во ста­ја­ти за на­род­не све­то­сав­ске иде­а­ле и све­ти­ње. Ко су им учи­те­љи? – Све са­ми бе­смрт­ни­ци.

Војвода Момчило Ђујић, један од
најславнијих србских свештеника
који је свој живот предао србству
у аманет.

Ка­ко се чу­ва оно што је све­то? – Са­мо све­то­шћу. А оно што је по­ште­но? – Са­мо по­ште­њем. А оно што је че­сти­то? – Са­мо че­сти­то­шћу. А оно што је пра­вед­но? – Са­мо пра­вед­но­шћу. А све то зна­чи: но­си­о­ци и чу­ва­ри све­то­га и че­сти­то­га, бе­смрт­но­га и веч­но­га, са­мим тим су апо­сто­ли, и про­ро­ци, и про­по­вед­ни­ци веч­них вред­но­сти и бе­смрт­них иде­а­ла. Али и стра­дал­ни­ци и му­че­ни­ци ра­ди њих. У све што је на­род­но они су увек уно­си­ли ква­сац веч­но­га, ква­сац бе­смрт­но­га, ква­сац бо­жан­ско­га, ква­сац еван­ђел­ско­га, ква­сац све­то­га.

Иако жи­ве у овом све­ту, све­то­сав­ски све­ште­ник и све­то­сав­ски пр­во­све­ште­ник, ни­су од ово­га све­та. Јер у овом све­ту, они жи­ве оним све­том, и по за­ко­ни­ма оног све­та. Чу­ва­ју­ћи веч­не на­род­не вред­но­сти и све­ти­ње они буд­но стра­же на мр­твој стра­жи на­ше на­род­не суд­би­не и стал­но ми­сле веч­ну на­род­ну ми­сао. Они ја­сно зна­ју ка­кво­га су ду­ха: све­то­сав­ског и све­на­род­ног. А при­па­да­ју ли ма ко­јој по­ли­тич­кој пар­ти­ји, не зна­ју ка­квог су ду­ха. Јед­но је си­гур­но: све­то­сав­ског и све­на­род­ног ни­су.

По мо­ме ду­бо­ком осе­ћа­њу и ја­сном са­зна­њу: пар­ти­зан­ство све­ште­ни­ка гра­ни­чи из­дај­ством Све­то­са­вља и Пра­во­сла­вља. Све­то­сав­ски је, пра­во­слав­но је: све­ште­ник, пр­во­све­ште­ник је ду­хов­ни вођ на­ро­да, и као та­кав при­па­да це­лом на­ро­ду; сто­га и из­над сва­ке пар­ти­је, из­над сва­ког ре­жи­ма на ви­си­на­ма веч­них на­род­них све­ти­ња и иде­а­ла. Жи­ве­ти ра­ди тих све­ти­ња и иде­а­ла, њих ис­по­ве­да­ти, њих про­по­ве­да­ти, њих чу­ва­ти под свим ре­жи­ми­ма и окол­но­сти­ма, – ду­жност је и по­зив све­то­сав­ског све­ште­ни­ка и све­то­сав­ског пр­во­све­ште­ни­ка. И још: стра­да­ти за њих и уми­ра­ти за њих, по­пут мно­го­број­них све­то­сав­ских стра­дал­ни­ка и му­че­ни­ка за на­род­не све­ти­ње и иде­а­ле, и још ово: де­си ли се да по­ли­тич­ки ди­ле­тан­ти и мо­рал­не пар­ти­зан­ске на­ка­зе до­ве­ду у пи­та­ње оп­ста­нак на­род­них све­ти­ња и са­мог на­ро­да, он­да је им­пе­ра­тив­на ду­жност све­то­сав­ског све­ште­ни­ка: да ис­ту­пи као спа­си­лац на­ро­да у уло­зи јед­ног но­вог про­те Ма­ти­је Не­на­до­ви­ћа, или јед­ног но­вог про­те Ата­ни­си­ја Бу­ко­вич­ког, или јед­ног но­вог Ха­џи Ђе­ре и Ха­џи Ру­ви­ма.

Де­си ли се да на­род, у са­бла­жњи­вим тре­ну­ци­ма сво­је исто­ри­је, на­пу­сти сво­је све­то­сав­ске све­ти­ње и иде­а­ле – све­то­сав­ско све­штен­ство се не сме по­ве­сти за ни­ским на­го­ни­ма на­род­ним, не­го ви­со­ко др­жа­ти за­ста­ву све­то­сав­ског иде­а­ли­зма. Ако чак и мно­ги све­ште­ни­ци, и мно­ги епи­ско­пи, из­не­ве­ре Све­то­са­вље, па ти оста­неш сам на све­то­сав­ском пу­ту, – и он­да се не бој, не­го хра­бро и чвр­сто др­жи све­то­сав­ску за­ста­ву до кра­ја, до му­че­нич­ког кра­ја и ра­до­сне смр­ти за све­то­сав­ске све­ти­ње и иде­а­ле. Јер знај: са то­бом је др­жи он – веч­ни епи­скоп Срб­ске Цр­кве: све­ти Са­ва. А са њим – сва све­та и слав­на вој­ска све­то­сав­ских бе­смрт­ни­ка, ко­јих је пун не­бе­ски свет. И не­по­ко­ле­бљи­во ве­руј: све­то­сав­ска за­ста­ва ће у срб­ском ро­ду увек на­ћи свог не­у­стра­ши­вог за­став­ни­ка, мо­жда у не­ком про­стом се­ља­ку или оду­ше­вље­ном мо­на­ху. Ра­дуј се што је та­ко! Јер је глав­но: да нас све­ти Са­ва не на­пу­сти. На­пу­сти ли нас он, на­пу­сти­ће нас и Бог, и не­бо и зе­мља, и све што је све­то и че­сти­то би­ло у на­шој исто­ри­ји од по­чет­ка до да­нас.

Свети Јустин Поповић

Свети Јустин Поповић. О борби светосавског покрета некад и сад

Та све­то­сав­ска бор­ба је­сте, на пр­вом ме­сту, бор­ба про­тив све­га што пр­ља, уна­ка­жу­је и уби­ја на­шу на­род­ну ду­шу. А ду­шу уби­ја­ју гре­си. Бор­ба са гре­си­ма у на­ма и око нас је­сте све­то­сав­ска бор­ба.

Свети Јустин Поповић

То је све­то­сав­ско еван­ђе­ље мај­ке Је­вро­си­ме. Јер сва­ки грех уби­ја по ма­ло ду­шу у чо­ве­ку, а са­мим тим и у на­ро­ду. Бо­ре­ћи се про­тив сво­јих лич­них гре­хо­ва, чо­век се бо­ри за сло­бо­ду и прав­ду на­род­не ду­ше, бо­ри се за ње­ну бе­смрт­ност и веч­ност, бо­ри се за ње­не не­про­ла­зне вред­но­сти.

Бор­ба за србску, све­то­сав­ску ду­шу је­сте бор­ба за бо­жан­ско ве­ли­чан­ство на­шег чо­ве­ка. Без то­га, наш чо­век не­ма вред­но­сти; без то­га, он је са­мо про­ла­зна, уни­фор­ми­са­на ило­ва­ча. Чи­ме је Ср­бин ве­ли­ки и сла­ван? – Све­тим Са­вом. Чи­ме је све­ти Са­ва ве­ли­ки и сла­ван? – Го­спо­дом Хри­стом. Јер је ве­ром у Бо­го­чо­ве­ка Хри­ста и жи­во­том у Хри­сту Раст­ко пре­о­бра­зио се­бе у Све­то­га Са­ву, и по­стао нај­ве­ћи све­ти­тељ и нај­ве­ћи про­све­ти­тељ ро­да срб­ског. А ти­ме по­стао не­по­бе­див ду­хов­ни вој­ско­во­ђа на­шег на­ро­да на свим бо­ји­шти­ма. Об­у­чен у све­о­руж­је Бож­је: у еван­ђел­ску исти­ну и прав­ду, у еван­ђел­ску љу­бав и смер­ност, у еван­ђел­ску мо­ли­тву и ми­ло­ср­ђе, у еван­ђел­ску ве­ру и тр­пље­ње, он је ве­ко­ви­ма во­дио наш на­род из по­бе­де у по­бе­ду. Ср­би су увек би­ли не­по­бед­ни кад год су се све­то­сав­ским оруж­јем бо­ри­ли за сво­ју ду­шу, за сво­ју сло­бо­ду и прав­ду.

Са­мо во­ђе­ни и пред­во­ђе­ни све­тим Са­вом, Ср­би су и не­дав­но од­не­ли по­бе­ду над кон­кор­дат­ском не­ма­ни. По­бе­див­ши ову не­ман, Ср­би су по­бе­ди­ли глав­ног не­при­ја­те­ља сво­је ду­ше: цр­ну ин­тер­на­ци­о­на­лу. По­бе­див­ши пак цр­ну ин­тер­на­ци­о­на­лу, они су по­ка­за­ли да има­ју ду­хов­не све­то­сав­ске си­ле да мо­гу по­бе­ди­ти и дру­ге две ин­тер­на­ци­о­на­ле: цр­ве­ну – ко­му­ни­стич­ку, и жу­ту – ка­пи­та­ли­стич­ко-фа­ши­стич­ку. Јер, не тре­ба се ва­ра­ти: па­пи­зам је отац и фа­ши­зма и ко­му­ни­зма и свих ор­га­ни­за­ци­ја и по­кре­та ко­ји хо­ће да уре­де и усре­ће чо­ве­чан­ство пу­тем на­сил­них или ме­ха­нич­ких сред­ста­ва. Фа­ши­зам је идо­ла­три­ја на­ро­да; ко­му­ни­зам је идо­ла­три­ја кла­се. И је­дан и дру­ги хо­ће да уре­де и усре­ће чо­ве­чан­ство ма­чем и ог­њем; и је­дан и дру­ги из­јед­на­чу­ју грех са гре­шни­ком, и због гре­ха уби­ја­ју чо­ве­ка. А зна­те ли ко их је то­ме на­у­чио? – Њи­хов ро­ђе­ни отац: па­пи­зам. Јер је сред­ње­ве­ков­ни па­пи­зам то пр­ви про­на­шао и пр­ви оства­рио кроз „све­ту“ ин­кви­зи­ци­ју : гре­шни­ци су уби­ја­ни због гре­ха, је­ре­ти­ци су спа­љи­ва­ни због је­ре­си, и све то – ad ma­jo­rem Dei glo­ri­am. Са јед­ним ци­љем: да се из­гра­ди све­свет­ска пап­ска мо­нар­хи­ја. Но тре­ба би­ти пра­ви­чан : па­пи­зам је го­ри и од фа­ши­зма и од ко­му­ни­зма, јер док фа­ши­зам уни­шта­ва сво­је про­тив­ни­ке у име на­ро­да, а ко­му­ни­зам у име кла­се, до­тле па­пи­зам уни­шта­ва сво­је про­тив­ни­ке и уме крот­ко­га и бла­го­га Го­спо­да Ису­са.

Ср­би су ср­цем осе­ти­ли опа­сност ко­ја им пре­ти од па­пи­стич­ке ин­тер­на­ци­о­на­ле, и уста­ли као је­дан чо­век, во­ђе­ни – ки­ме? – Све­то­сав­ским ду­хом кроз све­то­сав­ског све­ште­ни­ка. Он је апо­стол­ски не­у­стра­ши­во, зла­то­у­стов­ки убе­дљи­во и све­то­сав­ски му­дро во­дио наш на­род кроз бор­бу с кон­кор­дат­ском не­ма­ни. И го­ло­ру­ки на­род је од­нео по­бе­ду над ор­га­ни­зо­ва­ним на­си­љем. Чи­ме? – Све­то­сав­ским оруж­јем: пра­во­слав­ном ве­ром, пра­во­слав­ном прав­дом, пра­во­слав­ном исти­ном, пра­во­слав­ном рев­но­шћу, пра­во­слав­ном не­у­стра­ши­во­шћу, пра­во­слав­ном тр­пе­љи­во­шћу, пра­во­слав­ним му­че­ни­штвом и стра­да­њем „за крст ча­сни и сло­бо­ду злат­ну“… И по­сле те цр­не олу­је, све­то­сав­ски дух кроз истин­ски све­то­сав­ске све­ште­ни­ке му­дро кр­ма­ни бро­дом на­ше на­род­не ду­ше во­де­ћи га све­то­са­вљем кроз бу­ре и олу­је на­ше ту­жне и не­срећ­не са­да­шњи­це. Де­ла су ње­го­ва ва­и­сти­ну све­то­сав­ска. А та­ква су сто­га што у њи­ма и иза њих сто­ји не­ис­црп­на и не­у­ни­шти­ва ства­ра­лач­ка си­ла: све­то­сав­ски дух, ко­ји свим би­ћем сво­јим из­ви­ре из бе­смрт­ног, и све­моћ­ног и све­му­дрог Ду­ха Хри­сто­вог, Ду­ха Бо­го­чо­ве­ко­вог.

Ср­би су Ср­би – чи­ме?-  Све­то­са­вљем и Пра­во­сла­вљем. Без Све­то­са­вља, без Пра­во­сла­вља, шта су Ср­би ако не – леш до ле­ша, мр­твац до мр­тва­ца? Са­мо све­то­сав­ском ве­ром и све­то­сав­ским жи­во­том Ср­би по­ка­зу­ју и до­ка­зу­ју да су пра­ви Ср­би. Са­мо та­ко они ис­пу­њу­ју ама­нет све­то­га Са­ве. У че­му је тај ама­нет? Ево у че­му: Гле­дај­те на гре­шни­ка као на бо­ле­сни­ка ко­га тре­ба ле­чи­ти од гре­ха као од бо­ле­сти; ни­ка­да не из­јед­на­чуј­те гре­шни­ка са гре­хом и зло­чин­ца са зло­чи­ном; ни­ка­да не уби­јај­те гре­шни­ка због гре­ха; тру­ди­те се да у сва­ком чо­ве­ку про­на­ђе­те лик Бож­ји, јер је то веч­на вред­ност сва­ко­га чо­ве­ка, јер то са­чи­ња­ва бо­жан­ско ве­ли­чан­ство сва­ко­га чо­ве­ка јер је то оно ра­ди че­га тре­ба во­ле­ти и нај­ве­ћег гре­шни­ка; а сврх све­га: во­ле­ти чо­ве­ка и у гре­ху ње­го­вом; на­ро­чи­то упам­ти­те; ни чо­век, ни на­род, ни чо­ве­чан­ство не мо­гу се, ни­ти ће се ика­да мо­ћи, уре­ди­ти и усре­ћи­ти без Хри­ста,  по­го­то­ву – про­тив Хри­ста; сви та­кви по­ку­ша­ји за­вр­ша­ва­ју, и увек ће за­вр­ша­ва­ти – ме­ђу­соб­ним кла­њем, са­мо­про­жди­ра­њем, љу­до­ждер­ством; ко ве­тар се­је – по­жа­ње олу­ју; ко гре­хом жи­ви и грех ве­ли­ча – пре­тва­ра овај свет у без­из­ла­зни па­као.

Каква тмина! Каква помрчина! Где су Срби?

Свети Јустин Поповић

Каква тмина! Каква помрчина! Где су Срби? Много је бивших Срба, а правих Срба, авај, како мало! Омладина! Ко, ко je води? Нема Духа његовог, нема Христа његовог! А кога има ако Христа Бога нема? Ако Светог Саве нема? Крст, на њему распет Свети Сава, и бруји његов тужан и сетан глас, његов плач који се чује од земље до неба: „Господе, опрости им јер не знају шта раде“. Оставише тебе, једини смисао свих светова, оставише тебе који нам дајеш вечни живот, оставише тебе који нам дајеш вечну истину, оставише тебе који нам дајеш вечну правду, и твоји потомци пођоше за ким? За људима без Бога! А шта човек може учинити без Бога у овом свету? Можеш ли траву да порастеш без Бога? Можеш ли пшеницу своју, кукуруз свој да однегујеш без Бога? Можеш ли теле да одгајиш без Бога? Може ли врабац да прхне без Бога? Може ли сунце да се носи над земљом без Бога? Може ли небеса и звезде да стоје над земљом несрећном? Без Бога? Ето, полудели европски човек, полудела европска наука, полудели европски мудраци, хоће свет да уреде без Бога! Ето, уређују га! Видимо како уређују! Крв, ратови, несреће, буне, побуне. Нигде мира, нигде спокојства, свет трчи, за чим? За ким? За, авај, пролазним самоуживањима, страстима и сластима овога света.

О Господе! Опрости нам јер збиља не знамо шта радимо.

На крсту распет Свети Сава! Тужан и сетан. Монаштво му је дало све. Монаштво га је учинило светитељем. Монаштво га је учинило просветитељем. Света Гора и Свети монаси васпитали су Светог Саву и дали му сва богатства неба. Дали му вечну истину, вечну правду, дали му вечни живот, и он га дао србскоме роду. Дао им вечну истину и вечну правду, дали истинитог Бога и Господа Христа.

По србским шумама, дубодолинама, гудурама србски манастири! Зидали Свети цареви и краљеви, зидали Свети Срби! Оставили нама, а манастири скоро опустели. Срби неће у монахе! Срби кренули за Европом! За културом! За модом! Жене трче за париском модом! И по варошима и по селима! Младићи, омладина, Срби зрели, родитељи, чиновници, службеници, све се то дало на...

А Срби сада напустили тај Светосавски пут. Напустили монашки пут! Празни манастири србски, по један или два монаха! Како ће служити Богу један или два монаха?!

Али, ко мисли на душу своју и на душу њихову? Ко ће чувати душу србскога народа? Свима је до уживања стало. А пут манастирски, пут Светога Саве кроз вечну истину води у живот вечни.

Срби, на шта сте свели своју историју и себе? Срби кренули за културом, за цивилизацијом европском, за модом европском! О, ЛЕШЕВИ СРБСКИ! Шта вам даје та култура и цивилизација? Шта осим лажи? Шта осим лажног задовољства? Шта осим лажних уживања? Шта вам дају палате и фабрике? Шта вам дају авиони? Погледајте душе своје, где су вам душе? А душа је важнија од свега! Не од твога имања само, од твоје стоке, не само од твоје деце, него, него! О, душа је важнија од свих светова! То је вечно у теби, човече! То је оно што не умире, то је оно што гроб не може да ухвати и ти душом својом можеш из овога у онај свет! Шта ћеш радити у моменту смрти? Ти си човек, ти си Србин! Јеси чуо за Господа Христа?

Шта се збива са србским човеком, данас?

Све што је Божије, мање – више опустело је у србској земљи. Опустели манастири и пред сваким манастиром скоро, распет Свети Сава. И он, тужан и јадан, гледајући своје потомке, своју несрећну паству како пропада у гресима и страстима и сластима и у лажним културама и цивилизацијама, јауче са крста: „Господе, опрости им јер не знају шта раде“!

Сва небеса, сви ти Апостоли, сви Пророци, Мученици, Исповедници славе Светог Саву. Данас сам Господ грли Светог Саву, највећег и најсветијег Србина, најмилије и најљупкије србско дете Растка.