понедељак, 6. јануар 2014.

22. Порука србском народу из логора Дахау

Којим путем да се пође?
   
Људи не могу да пођу правим путем прво не зато што немају путовође него зато што их имају сувише. Али има нешто друго, а то је оно што пророк Јеремија исказује овим речима: Знам Господе, вели, да пут човечији није у његовој власти, нити му је у власти да управља корацима својим (Јер. 10, 23).
   
Па ко ће нам показати пут? Само онај у чијој је власти живот човечији. Онај који нас је послао на овај животни пут, Он једини може нама бити пут и Путовођ. Јер једини Он зна оба краја пута, почетак и конац. Ко би иначе могао то знати ако није присуствовао стварању света и ако није у стању да провиди крај створеноме свету? Мрав који мери своју путању милиметрима не може нам ништа рећи о нашем путу километарском. Па и сам човек, обручник смрти још у колевци, како би могао оцртати путовање човечанства од хиљаде година кад његово лично путовање у овоме свету траје минут или два према рачуници Творца времена пред ким је хиљаду година као један дан? Због те своје недосежности и крајње немоћи људи су се од почетка, од помрачења Адамова, варали у путу. Јер су им се многи путеви чинили прави, док је, у ствари, један једини пут прав а сви остали криви. Давно пре Христа, пре новог бројања времена, месијанског поглавља историје, увидео је то и премудри Соломон, па је рекао: Пут неки чини се човјеку прав, али на крају показује се као пут к смрти (Приче 14, 12). О, браћо моја, има ли очигледније истине? Безбројне нетражене и нежељене путовође нашег времена вичу нам: хајдете овим путем! Ово је једини прави пут! И ми погледамо и на први поглед учини нам се да је тако.
   
Слушајте, људи и народи: пут науке пут је прав, вичу једни!
   
И нама се учини, тако је. Али ко следи на том путу до близу краја, увиђа да се човек на њему изједначује са црвима и гусеницама и мајмунима и микробима, и завршава смрћу без васкрсења, и ноћи без сванућа.
   
Други опет вичу: Слушајте људи и народи, пут културе, то је једини прави пут. Други путеви јесу путеви дивљаштва. Неки се преваре и ставе свој прст на ту нумеру као на замотан кајиш на вашару, но на крају бивају оштећени и исмејани, па беже са тога пута. Иначе би пали у клопку банкротства и смрти.
   
Трећи опет вичу: Слушајте људи и народи, пут потпуне једнакости људи једини је прави пут. Пођите њиме и будите срећни. И некима се учини заиста тај пут као пут правде и истине. Али кад пођу донекле тим путем, увиде да онај ко их је крао у време неједнакости, краде их и на путу једнакости, и онда се тргну натраг и спасавају од пропасти и смрти.
    
Па четврти, па пети, па десети, па стоти, па хиљадити, вичу и вичу, и вичу. Заиста никад живот људи није личио на један вашар са безброј варалица, него у наше време. Треба бити веома опрезан. Беспутници нуде се за путовође. Варалице нуде се за пријатеља. Паликуће нуде се за чуваркуће. Теципаре нуде се за спасиоце; развратници за пратиоце, безбожници за васпитаче, душегупци за помоћнике. Заиста никад од Адама није било више лажних путовођа него у овоме двадесетоме веку. А у свима вековима па и у овоме само је један једини пут прав и једини путовођ истинит, а то је Господ Исус Христос, Месија Син Божији, Спаситељ, и искупитељ људи.
    
Ја сам пут, рекао је Он пре две хиљаде година. И кад прође још две хиљаде година, Његове ће речи звечати као сребро међу камењем: Ја сам пут. И кад прође још два пут по две хиљаде година, Његове ће речи звечати као злато међу плехом: Ја сам пут. А на крају крајева кад се све гнусне рекламе заморе, и све лажи промукну и њихов лавовски урлик претвори у промукло змијско шуштање, тада ће све уши чути само сребрну звеку Божијих речи? Ја сам пут. А дотле свако ће поколење па и наше имати да бира између многих распутника и Христа Путовође. И на вама је да бирате. Но шта имате ви као Срби да се предомишљате и да изнова бирате. Свети Сава је изабрао Христа и двадесет србских покољења пошла су за Христом као за животом. Зар ће те ви и деца ваша за сатаном и за смрћу? Не, него за Христом. Амин.