понедељак, 25. новембар 2013.

10. Порука србском народу из логора Дахау

Плашљива вера, никаква вера. Плашљива реч, празан звук. Христос је говорио као онај који власт има, а није плашљиво шаптао као фарисеји и грешници. Христове су речи упаљене свеће у мраку овога света. Речи свих философа или су се већ угасиле или се гасе. Малени поветарци су у стању да их угасе. Али нема буре ни на земљи ни у васиони, која би могла погасити Христове свеће. Зато је само Он могао рећи оно што се никад нико од смртних није усудио рећи: Небо и земља ће проћи, али речи моје неће проћи.
    
И што год су буре јаче и ветрови силнији, то јасније букти пламење Христових речи. То искуство стекли су апостоли на бури језера Генисаретскога. Када се једном диже олуја поста тако велика да таласи ускакаху у лађицу, тада устрашени Андрија није викао Петру: брате Петре, спасавај! Нити је Филип викао Вартоломеја у помоћ, ни Матеј Тадију. Знали су они да су обични људи, и да је моћ њихова ништавна према свирепој силини природних стихија. Него су сви одједном упрли очи у Њега, у Исуса, и као из једних уста к Њему су једином завапили: Госпо де,   спаси,   изгибосмо! Тада Он устаде и повика мору и бури: умукни, престани! И одједном наста велика тишина. А ученици у страху познаше и признаше, да речи Исусове нису речи слабога човека, но речи свесилнога Бога.
    
Зар нисмо и ми стекли то апостолско искуство у прошлој бури ратној? Зар нисмо беспомоћно гледали један у другога не очекујући помоћ један од другога? И зар нисмо у великој невољи и страху сетили се Њега, Исуса Христа, Крманоша васионске лађе, и к Њему завапили: Господе, спасавај, изгибосмо! Ако нису баш сви Срби умели да се сете Њега као помоћника, многи, врло многи су се сетили и повикали: Господе Исусе, спасавај, потонусмо! И Он се дигао, и запретио опакој бури, и ево настала је велика ти шина. Да ли ћемо му бити благодарни, да ли ћемо? Или ћемо својим познатим богозаборавом у срећи поново изазвати буру још страшнију и погибељнију буру ратну?
    
У томе нам је, ето сада задатак од Бога да га решавамо и да полажемо испит. Ја сав дрхтим од онога што ће доћи на нас ако опет паднемо на испиту. Ај, браћо моја, немојте да поновимо свој неуспех и свој пад из оног времена између два велика рата, те да нас судба опет не баци под жрвањ свих грозота земних и подземних, под жрвањ још оштрији и зубатији него онај испод кога смо се рањави тек извукли. Да се и на Србе не пожали Господ као што се некад жалио на Јевреје говорећи: бијем их али их не боли (Јер. 5, 3).
    
Били смо се угледали на Европејце, који су одавно објавили рат Христу. За њима смо каскали као сенка од камиле за камилом. Најпознатије речи Господње били смо избацили из недара и са усана. Мислили смо да погасимо Његове неугасиве свеће, па смо своје погасили. И тек кад смо у мраку и у бури стали пред нови милион свежих гробова србских сетили смо се и застидели. Сетили смо се многих речи Његових, које смо били одбацили, јер смо стајали под црном магијом европском. И зато што су били омађијани, многи Срби погазили су ногама бисер Христов бачен пред њих и рукнули су на слуге Христове у време Југославије да их растргну.
    
Кам' да смо се у миру и слободи сетили ових Његових бисерних речи: Иштите и даће вам се, тражите и наћи ћете, куцајте и отвориће вам се. Кам' да смо искали и тражили од Бога, место што смо отимали и крали један од другога! Кам' да смо куцали на врата милостивога Оца небеснога, место што смо проваљивали и обијали врата својих суседа! Или, рецимо да смо се заветовали извршити бар ону једну једину заповест Његову до краја: Све што хоћете да вам чине људи, чините и ви њима; јер је то закон и пророци. Да смо само ту једну реч испунили, наш би народ био светлост свим народима, наша држава узор, наш живот песма, наши градови чистота, наша села светиња, наша породица храм Духа Божјега, свако србско срце олтар тајне Христове.
    
Али, авај Боже, ми смо пошли за онима који су споља као нашарани гробни споменици, а унутра су мртве кости и смрад. И који су се држали сатанске верзије Христових речи, наиме: Што ти хоћеш да теби чине људи, ти не чини људима, и што хоћеш да теби други чине, чини ти другима.
    
Ево зашто је Европа доживела још једну паклену ноћ. И ми са Европом. Амин.