субота, 23. новембар 2013.

7. Порука србском народу из логора Дахау

Рече Господ: Ко призна мене пред људима признаћу и ја њега пред Оцем својим који је на небесима (Мат. 10, 32) и пред анђелима Божјим (Лука, 12, 9).
    
Тако рече Господ Исус Христос, који је јачи од света и јачи од пакла. Благо човеку који призна Њега пред људи ма, слободно и отворено; заиста такав ће имати силу не одољиву, и ништа му неће нашкодити ни свет ни смрт ни пакао. Јер уз њега стоји Онај који је најсилнији. Он слободно ходи по овоме свету као син по својој очевини, а не као роб или најамник који се скрива и гледа шта ће украсти, отети, запалити и нагрдити. А кад умре, тек онда ће ући у прави живот и у праву славу. Спомињали га људи на земљи или не спомињали, то је од мањег значаја. Нити ће он имати неке користи од тога што ће му рођаци урезивати име у белеге гробне. Но тамо, тамо је њему прави спомен, тамо где и прави живот и права слава; тамо где ће га бесмртни по имену спомињати. Сам бесмртни и  свемоћни Христос причекаће  га  у небесном  свету  и представити га по имену Оцу своме и светим анђелима својим и похвалити га. Зашто похвалити га? Зато што је и тај човек безбојазнено признавао Њега, пред овим земаљским родом „прељуботворним и грешним". Исмевали су га прељуботворци, али он није марио. Ругали су му се грешници, али се он није обзирао. Претили су му Јевреји, али се он није плашио. Заиста, благо таквоме човеку. Имао је рашта живети, имао је за кога све отрпети.
    
А тешко човеку који се одрече Христа пред људима, пред овим прељуботворним и грешним скакавцима. У оно ме свету неће Христос ни погледати на њ, нити ће га по звати по имену. Него ће га пустити сатани да га бележи у свој списак и свуче у своје царство мрака, где се огањ не гаси и црв не спава.
    
Ај, браћо моја, помислите колико се србских синова било одрекло Христа! То објашњава нашу бившу пропаст. Због таквих је цео овај народ бачен у дубину мрака, чемера и смрти као Марков топуз у море. И нико нас из те дубине није могао извадити до Онај коме смо згрешили одричући га се пред овим родом прељуботворним и грешним. У име чега су се синови србски били одрекли Спаситеља? У име оне ништарије што се назива културом. Као да је култура нешто друго, до хвалисање људи својим делима. А сва та дела време ће искидати као паучину и земља ће сакрити заједно са хвалисавим вештицама тих дела. Јер европска култура доживеће ону исту судбину ко ју је имала свака људска култура. Тамо камо је отишла заиста велика култура египатска, па феничанска, па халдејска, па персијска, па јелинска и римска, тамо ће отићи и безгласно се изгубити и култура европска. Али ће оста ти Онај који јесте, који је био пре времена и који ће бити после времена, Вечни, Бесмртни, Свемоћни. Из љубави према несрећном роду људском Он се ваплотио од Деве Марије, јавио се као човек, поживео са људима тридесет и три године, убијен био од Јевреја, но трећи дан васкрсао из гроба и вазнео се у небеса. Он је човечанству открио истину, до које људи никад не би могли сами доћи, научио их мудрости, запојио их љубављу, дао им устав владања у овоме животу како би се удостојили онога вечнога живота у небеском царству. И ето Њега, вечно живога и животворнога, грешни и мрачни људи одрекли су се и место Њега истакли културу. Истакли су бедници, дакле, нешто променљиво и пролазно, шарено као шарка змија, наметљиво као блудница, сурово као дивљи вепар, лукаво као лисица, крволочно као вук. Сви народи света то су осети ли на својим леђима. Сви то могу посведочити.
    
Некада се апостол Павле тужио на Јевреје што не жи ве по Божјем закону, говорећи: јер се име Божје због вас хули међу незнабошцима (Рим. 2, 24). У наше дане рекао би свети Павле јеретицима и безверницима европским: име се Христово због вас хули међу незнабошцима на све стране, и у Африци, и у Индији и у Китају и по осталима. Јер догађа се оно што је Господ говорио за Јевреје: Гдје год дођоше оскврнише свето име моје (Је зек. 36, 20). Сви незнабошци мрзе Христа због хришћана. Сви га одбацују јер чују од хришћана како га се и они са ми одричу у име своје културе. А културне и крштене западњаке називају белим ђаволима. Трагом тих белих ђаво ла, тих поклоника културе, нових идолопоклоника пошли су и многи синови српски. Одричући се Христа они су на вукли гнев Христа на овај светосавски народ. Због тога смо били бачени у дубину једне мрачне, крваве и грозне пропасти.
    
Ако ви Срби не желите да опет будете бачени у још мрачнију и грознију пропаст, онда знајте да је једини ус лов за то, да се вратите Христу. Да свуда пребришете реч култура у вашој земљи и уместо ње ставите реч Христос. Јер је србски народ пре 700 година заветован Христу, и држао се свога завета до новијег времена. У новије време почео је газити свој завет и одступати од Христа. Зато га Бог бије, да га не би убио; предаје га на мучење људима, да га не би навек предао сатани. Да би се вратио Христу, своме бисеру; своме драгоценом камену, према чијем сјају види се путовати у поноћ као у сред дана, у ропству као у слободи, у несрећи као у срећи. Од Христа вам здравље и спасење, а Христу од вас слава на век века. Амин.