недеља, 1. децембар 2013.

Трећи васељенски сабор

Трећи васељенски сабор  (грч: Η Γ΄ Οικουμενική Σύνοδος; Σύνοδος της Εφέσου - Сабор у Ефесу), одржан у Ефесу (Мала Азија, данас Турска) од 22. јуна до 30. јула 431. године, у цркви посвећеној Богородици Марији. У тој цркви ће се касније одржати још једно саборовање (449), које ће попримити карактер и назив - Разбојнички сабор. Трећи васељенски сабор је сазвао цар Теодосије II Млађи (408-450), а разлог је била Несторијева јерес, која је већ неколико година изазивала немире у Цркви на Истоку. У раду сабора учествовало је 153 Епископа. 

Предсаборни догађаји

Трећи васељенски сабор, икона
Бивши цариградски Патријарх Несторије погрешно је учио ο начину сједињења и постојања двеју природа у Богочовеку Христу. Као ученик Антиохијске богословске школе, која је више рационалистичка, Несторије такорећи није ни говорио ο истинском Оваплоћењу. По њему, божанска и човечанска природа у Христу нису се ни сјединиле, већ више зближиле, здружиле и самостално постоје. На основу тога, његова јерес је тврдила да у оваплоћеном Логосу постоје две различите ипостаси, и да се зато Марија Дјева не може назвати Богородица, него само Христородица. На овакво учење први је реаговао Св. Кирило Александријски са своја Три писма упућена Несторију. У њима, Кирило говори детаљно ο јединству Христове Богочовечанске Личности: "једна природа Бога Логоса оваплоћена."

У Првом писму Кирило скреће пажњу на Несторијево тврђење да је Христос "више инструмент и оруђе Божанства, и богоносни човек", као и на то да је против тога да је Дјева Марија Богородица. У Другом писму, Кирило наглашава да "из обеју природа један је Христос." "Он је пострадао за нас, јер беше нестрадалан у страдалном телу." Треће писмо Св. Кирила Несторију завршава се са 12 анатема или глава. "Исповедајући да је Логос био ипостасно сједињен са телом, ми се клањамо једном Сину и Господу Исусу Христу." 

Сазивање и ток сабора

Несторије је прво осуђен на Западу. То је учинио папа Келестин који је сазвао сабор западних Епископа у месецу августу 430. године у Риму, и који је Несторију оставио рок од десет дана да се покаје. Пошто Несторије то није учинио, цар сазива Сабор у Ефесу, за 7. јун (на празник Духова) 431. године. Према царевом упутству, на Сабор је требало да дођу само Митрополити са још два или три Епископа. По том цензусу, Кирило из Египта би дошао са највише пет Епископа.  

Остаци цркве где је одржан III Васељенски сабор
Црква посвећена Богородици Марији, Ефес
Сабор је почео да ради са закашњењем. Први је дошао Кирило са 50 Епископа, затим Мемнон Ефески са 35 и Јувеналије Јерусалимски са 15 Епископа. С доласком на Сабор каснили су изасланици папе Келестина и Епископи из области Антиохије на челу с Јованом Антиохијским. Сабор је почео са заседањем 22. јуна, у храму Свете Дјеве Марије у присуству царевог представника Кандидијана. Иако је био у Ефесу, Несторије се није ни после три позива одазвао да дође на Сабор. На првој седници читани су Никејски Символ Вере, Кирилово Друго писмо Несторију, као и Несторијев одговор, затим Келестиново писмо Кирилу, и најзад, Треће писмо Несторију са 12 анатема. Несторије је тада осуђен као јеретик и био је збачен.

У међувремену, 26. јуна стигао је Јован Антиохијски са својим Епископима али није приступио Сабору, већ је отворио своје саборовање на коме је осудио Кирила. Цар је потврдио закључак Сабора од 22. јуна ο Несторијевој осуди. Он је такође у почетку потврдио и осуду Кирила и Мемнона. Али даљи ток догађаја у Цариграду и на Истоку учинио је да су несторијанци доживели општу осуду, нарочито монаха Далматијевог и Ипатијевог манастира, као и цару врло блиских људи. За Патријарха у Цариграду долази Максимијан, а Кирило је ослобођен осуде и затвора. Међутим, требало је још да се постигне сагласност с Јованом Антиохијским и источним Епископима који нису одмах хтели да прихвате Кирилове анатеме. Царски двор је настојао ради мира у Цркви и држави, да измири Кирила и источне Епископе. Преговори и контакти у том смислу почели су одмах уз посредништво царског представника Аристолаја. Плод тих разговора био је у томе што су Антиохијци били спремни да анатемишу Несторија, али су од Кирила тражили да повуче или да објасни своје анатеме.

Јован Антиохијски шаље у Александрију Епископа Павла Емеског из Палестине, који је имао много успеха и мир је постигнут. Кирило је упутио у Антиохију своје познато писмо - Томос сједињења (433), са којим су се Антиохијци сложили. Овај важан документ сматра се саставним делом Трећег сабора иако је настао две године касније. Нису се сви на Истоку, као и у Александрији, сложили са овим компромисним помирењем Кирила и Антиохијаца, и та неслога је представљала почетак настанка једне нове јереси на Истоку - монофизитства. 

Остала питања којима се Сабор бавио

Овај Сабор се бавио и Пелагијевом јереси, која се односила на погрешно схватање прародитељског греха. Пелагије је учио да тај грех није наследан, па на основу тога, Света Тајна Крштења не очишћава од прародитељског греха, него само од личних греха. Адам је по природи створен као смртан и умро би без обзира да ли је починио грех или не. Човек се може сам, сопственим силама спасити без Божије помоћи.

Сем тога, Сабор је донео девет канона. Решио је спорно питање статуса и положаја Кипарске цркве. Она је изузета из надлежности Антиохијске Патријаршије, и постала је самостална - аутокефална. 

Канони

Свети Кирило Александријски
Трећи васељенски сабор значајан је јер је донео девет канона или правила. У канону I читамо да Сабор обавештава Епископе који нису били на Сабору да се не поводе за онима које је Сабор осудио; у канону II помињу се колебљиви Епископи који су потписали Несторијеву осуду; каноном III враћају се у Црквену заједницу клирици које су несторијанци осудили. Важан је канон VII којим се забрањује "да се произноси, или пише, или саставља друга вера, осим оне донете од Отаца сабраних у Никеји."

Канон VIII даје самосталност Цркви на Кипру: "Они који началствују светим црквама Кипра (који су на њиховом челу), нека имају слободу без забране, и без тескобе, по канонима Светих Отаца и по древном обичају, да сами од себе врше рукоположења најпобожнијих Епископа." И најзад, канон IX је у ствари саборска посланица у Пафлагонију, поводом случаја Епископа Евстатија. Он је поднео оставку на место Епископа "више што се плашио многих послова него због нерада и лењости." Пошто је на његово место постављен Епископ Теодор, Евстатије је молио Сабор за "част и име Епископа." Сабор му је то са снисходљивошћу одобрио, али под условом "да он нити рукополаже, нити самовласно заузима цркву за богослужење."

Канони Трећег васељенског сабора

Канон 1

Пошто треба, да и они који нису светоме Сабору присуствовали с каквог узрока, било Црквеног, било телесног, знаду, шта је на истоме установљено, саопштавамо Вашој светињи и љубави вашој да ако је који епархијски Митрополит, одступивши од светог и васељенског сабора, прешао или унапред пређе к збору одметничком, или је примио или прими науку Целестијеву, такав никојим начином не сме предузимати што противу Епископа своје Епархије, јер је он већ од сада Сабором искључен из сваког Црквеног општења и лишен сваке власти. Самим ће пак епархијским Епископима, заједно са оближњим Митрополитима који Православно мисле, припадати да га коначно свргну са епископског степена.

Канон 2

Ако који епархијски Епископи нису присуствовали на светоме сабору, него су прешли к одметницима, или су настојали да пређу, или који су били потписали свргнуће Несторија, пак су опет прешли к одметничком сабору, нека такови буду, по одлуци светог сабора, лишени свештенства и свргнути са свог степена.

Канон 3

Ако су који клирици, у каквоме граду или селу, били лишени свештенства од Несторија, или од његових следбеника због тога што су правилно учили, правично налазимо да исти поново заузму свој степен. Уопште пак наређујемо, да никакав клирик, који једнако мисли са Православним и васељенским сабором, не сме ни под каквим начином потчињен бити Епископима који су се одметнули, или који се одметну.

Канон 4

Ако се који клирици одметну, или се усуде, било лично, било јавно, мислити једнако са Несторијем, или Целестијем, - и у погледу ових свети сабор правично налази, да буду свргнути.

Канон 5

Који су за неподобна дела били осуђени од светога сабора, или од својих Епископа, пак Несторије, противу правила и по својој у свачем самовољи, или његови истомишљеници, постараше се, или се у напред постарају успоставити их у општење, или на пређешњи степен, нашли смо правичним, да они од тога никакве користи немају, и да морају, покрај свега тога, остати опет свргнутима.

Канон 6

Исто тако, који би замислили ма којим било начином порушити оно, што је у погледу сваког од њих на светоме сабору Ефеском учињено, свети сабор наређује да ако су Епископи, или клирици, одлучно се са свога степена свргну; ако ли су световњаци, да остану одлучени.

Канон 7

Кад је ово било прочитано свети је сабор установио, да нико не сме изнашати, или писати, или састављати другу веру осим оне, коју установише свети оци, сабрани са Духом Светим у Никеји граду. Који се усуде састављати другу веру, те пренашати је и пружати је онима, који хоће да се обрате к познању Истине, било из Јелинства, било из Јудејства, било из ма какве јереси; такови, ако су Епископи или клирици, Епископи лишавају се Епископства, а клирици припадања клиру; ако су световњаци бивају анатемисани.

Према томе, ако се открије да који између њих, или Епископ, или клирик, или световњак, мисли или учи о ваплоћењу јединороднога Сина Божијега, као што стоји у изложењу, које је показао презвитер Харисије, или да следе поганим и развраћеним догматима Несторија, која су овде приложена, нека подлегну наредби овог светог и Васељенског сабора, наиме, нека Епископ буде лишен епископства и свргнут, клирик исто тако нека се искључи из клира; а ако је који световњак у томе затечен, нека буде предан анатеми, као што је пре казано.

(2 вас 1; Трул 1; Картаг 2)

Канон 8

Најбогољубазнији саепископ Ригин и другови му, најбогољубазнији Епископи кипарске епархије, Зинон и Евагрије, пријавили су нови чин, који се уводи против Црквених установа и против правила Светих Апостола, и који повређује општу слободу. Обзиром на то, и пошто опште зло потребује јаки лек, да још веће штете не нанесе, а особито, кад ни старога обичаја није било, да антиохијски Епископ рукополаже у Кипру, као што нам то и писмено и усмено доказаше најпобожнији људи, који на свети сабор дођоше, то, нека предстојници светих цркава кипарских имају потпуну и неоспориву власт, сходно правилима Светих Отаца и староме обичају, самим по себи постављати најпобожније Епископе.

А ово исто нека важи и за друге области, и за све Епархије, да никакав од најбогољубазнијих Епископа не заузимље другу Епархију, која није била одавна и од самог почетка под његовом или његових предшасника руком; а ако је који узео другу Епархију и насилно је себи присвојио, нека је поврати, да се не вређају правила отаца, да се под изликом свештене службе не поткрађује гордост светске власти, и да нерасудно не изгубимо по мало ону слободу, коју нам је даровао својом крвљу Господ наш Исус Христос, ослободилац свију људи.

Према томе, овај свети и васељенски сабор установљује да, свакој појединој Епархији очувана буду чиста и неповређена права, која од самог почетка и одавна ужива, сходно обичају од старине утврђеноме. Ради свога обезбеђења, сваки Митрополит има право узети препис овога, што је закључено. А ако ко предложи какву установу, која војује против овога, што је одређено, сав свети и Васељенски Сабор наређује, да такова установа без сваке ваљаности буде.

(Ап 34,35; 1 вас 6,7; 2 вас 2; Трул 20,36,39; Антиох 9,13,22; Сард 3,11)

Канон 9

По богонадахнутоме Писму, које каже: размишљено све ради, они, који су постављени на свештену службу, треба особитим начином да гледају, да са највећом марљивошћу размисле о свему, што имају чинити. Јер, који тако живот свој управе, у свачему им је нада напредна и у правцу њихових жеља све им иде, као уз ветар; и реч је ова потпуно сходна истини. Али бива кад год, да каква несносна туга оптерети ум човека, јако га узнемири, одбије га од тежења ка својој дужности и доведе га до тога, да сматра корисним оно, што је по својој природи слабо.

Нешто сличнога дознали смо да се је догодило и са најпобожнијим и најблагочестивијим Епископом Евстатијем. Као што је познато, он је по правилима постављен, али после, како он каже, био је од неких смућен и стављен у неочекиване прилике, при томе и по себи нерасположен најбоље к раду, уморен бригама, које му је служба налагала, а неспособан да сам стане на пут укорима противника својих, непојмљивих за нас начином поднио је оставку на своју катедру. Он је свакако морао, пошто је једном примио на себе свештеничко старање, до краја духовном га крепошћу држати без обзира на труд, и добром је вољом морао подносити зној, који би му награду донио био. Пак кад је он очито показао био свој немар, који је у осталом потицао више што се плашио многих послова, него од лењости и нехата, благочатије је више по неопходности поставило најпобожнијега и најблагочестивијега брата нашега и саепископа Теодора, да управља црквом; јер није било у реду да она удовом остане и да без пастира остане стадо Спаситељево.

Али пошто се он сада обратио плачући, не што хоће да исправда град или цркву у споменутога најблагочестивијега епископа Теодора, него само да част и име Епископа измоли: сажаљевајући сви старца и сматрајући општима свима нама његове сузе, ми смо се постарали да дознамо, да није исти законитоме се свргнућу подвргао био, или су га пак неки оптуживали за какве преступе, само да му глас окаљају. И дознали смо да ништа таковога он учинио није, него сав му се његов преступ састоји у самој оставци. Ради тога ми не осуђујемо ваше благочестије што сте поставили, као што је и требало, на његово место споменутога најпобожнијега Епископа Теодора; али, држећи да није најупутније превеликом строгошћу порицати нерад овога човека, напротив да треба имати милосрђа према старцу, који је од толиког времена удаљен од града, у коме се родио, и од куће својих предака, установљујемо и наређујемо, да ван сваке противштине он ужива име Епископа и част, и општење.

Ово уосталом на такав начин, да он нити рукополаже, нити самовласно да цркву заузима за свештено служење, осим ако га по доброј вољи и по љубави у Христу позове собом, или ако се случи, да му то допусти брат или саепископ. Ако пак ви установите у погледу њега још шта снисходљивије, светоме ће сабору и то угодно бити.

(прводр 16; Петра Алекс 10; Кир Алекс 2,3)


Извор: Православље.нет