среда, 18. децембар 2013.

6. Важно и неважно

У старој Јелади, у време великих оратора Демостена и Есхина, било је правило, да се ниједан стари закон не сме презрети ни одбацити. Ко би то учинио, кажњавао се прогонством или смрћу. То не значи да се нису смели доносити нови закони. Доношени су нови закони, бољи од старих, али су стари вазда држани, и испуњавани, док нови и бољи не би ушли у обичај. Онда би стари закони бледели и ишчезавали сами собом, а нови заузимали ново место. Да ли је то било из поштовања према прецима, бившим законодавцима, или из бојазни од револуције при наглој смени старог и новог, у то ми нећемо улазити.
    
Слично се догодило са Новим заветом у односу према Старом завету. Када је Христос после тридесет година од свога рођења одговорио на примедбу Јована Крститеља: „Остави то сад, јер нам треба испунити сваку правду" (Мат. 3, 15). Он је мислио на формалну правду старозаветног закона. И као што је још у утроби своје Матере унапред остварио доцније учење: „Подајте Кесару кесарево" и кренуо у Витлејем на попис, тако је и као новорођени младенац испунио законску правду тиме што се дао обрезати у осми дан и однети у храм у 40—ти дан ради „очишћења" Матере Његове и освећења Његовог (III Мојс. 12.).
    
Све је то било савршено излишно, како за Њега тако и за Матер Његову. Нити је Њему требало обрезање ни освећење, нити Матери Његовој очишћење. Обрезање није значило савршено ништа друго до будући знак распознавања народа јеврејског од других народа. Ни мање ни више него тетовирање код Јапанаца. За Аврама лично пак обрезање је значило „печат праве вјере коју имаше у необрезању" (Рим. 4, 11). Јер сва слава Аврамова беше у његовој вери Богу пре обрезања. Само по себи иначе обрезање је ништа. „Нити шта помаже обрезање ни необрезање" (Галат. 5,6).
    
Нити је Христу требало освећење у храму јерусалимском, Њему који је „већи од храма" (Мат. 12, 6) Нити је Светој Дјеви Марији требало очишћење. Јер у часу када је Дух Свети ушао у њу, по благовести архангела, она је зачела Светог над светима, и у њој није било ништа од чега би се она морала чистити.
    
Све је то било непотребно, све неважно за новорођеног Месију, али се морало извршити. Сав Стари Завет био је симболичан за новозаветну цркву, и као такав морао се извршити, све док се на крају завеса на храму није раздрала од врха до дна и нова стварност старе симболике ступила у силу, и тако оно што је било тајно постало јавно. Али док је симболика била закон, преступ против ње кажњаван је смрћу. Тако и необрезање подлегало је смртној казни. А када је благодат Христова заменила закон Мојсијев, тај чин је постао излишан и смешан, исмеван и од апостола јеврејског порекла.
    
Тако се дакле и Господ Човекољубац морао подврћи томе излишном чину, тј. морао се обрезати. Јер да се није обрезао тада они који су га доцније назвали Самарјанином назвали би га и горим именом (Јован 8, 48).
    
Изгледа да при обрезању Господа није било никакве свечаности, никакве гозбе, као при обрезању Јовановом. Јер, по казивању св. Луке, Јелисаветини „суседи и родбина — радоваху се с њом и у осми дан дођоше да обрежу дијете" (Лука 2, 21). Исти јеванђелист пак не говори ниокаквој свечаности, ни скупу, ни гозви, приликом обрезања Исусова. Само бележи, да је у осми дан обрезан и да му је дато име Исус, тј. Спаситељ, Сотир, Спасо (Лука 2, 22). А што при том није било никакве свечаности, то је прво због тога што сам Исус, који је сушта истина и стварност, није придавао за себе никакве важности том симболичном чину, кога ће Он доцније заменити крштењем; а друго што су околности Његове биле друкчије, тескобније и опасније него у случају Јовановом, који је био у слободном дому својих родитеља.
    
Вечни Уметник пак зна да у своме недомисљивом ткиву окити важно неважним. А оно што је важно у свему овом церемонијалном, то је појава двеју необичних личности у часу када је Марија ушла у храм са својим Сином. То беху старац Симеон, назван Богопримац, и старица Ана Фануилова.
    
Славни доктор Лука јеванђелист неће да нам каже све што зна о старцу Симеону. Оставио је то традицији. А традиција говори о овом необичном старцу да је он био један од Седамдесеторице који су у Александрији преводили Библију са јеврејског на грчки. Да због неке сумње у речи пророка Исаије односно рођења Месије од Девојке, био је од Бога уверен, да ће живети све док лично не види јављеног Месију. Да је у време кад се јавио у храму о Сретењу био стар онолико година колико има у години дана. Ми га замишљамо као достојанственог старца, здрава и свежа, одевена у скупоцени и халватни кафтан до земље, са главом уоквиреном у бели облак дуге косе и браде. Потпуно повучен у себе, он није знао за други смисао свога живота него да сачека обећаног Месију, „утјеху Израиљеву" (Лука, 2, 25). Као поред неке непомичне стене текла је река живота испод његовог прозора. Поколење се смењивало поколењем. Он је гледао тај ток али није узимао у њему ни учешћа ни интереса. Он није имао вршњака, с којим би разговарао, нити је он марио разговор с људима, који би му само сметали разговору с Богом. И шта би му људи имали да кажу што он није дознао из дугог искуства. Потпуно осамљен и ћутљив, он је с напрегнутом пажњом само чекао и чекао. Човек који је чекао Очекиваног. Он је био усредсредио свој поглед у хоризонт историје и живота људског, у очекивању да види појаву очекиване звезде. И дочекао је. Једног од безбојних и сивих дана потресе му Дух Божји душу и рече: „Иди у храм, и видећеш Очекиваног" (Лука 2, 27).
    
Када старац дође у храм он виде Марију и Дете на њеним рукама. И одмах му се све каза. У Исусу он виде сунце, које обасја његов мрачни хоризонт. И он Га узе од Матере на своје руке. Неизмерна награда за његово дуго стрпљење и чекање! И сав потресен, са сузама у очима он ускликну к Богу, да је сав празан храм одјекивао:
    
„Сад отпушташ у миру слугу својега,
Господе, по рјечи твојој.
Јер видјеше очи моје спасење твоје,
Које си уготовио пред лицем свију народа,
Видјело да обасја незнабошце
И славу народа твојега Израиља".(Лука, 2,29-32).
    
Ове чудне и пророчке речи Симеонове понављају се на свакој вечерњи у свим хришћанским црквама кроз хиљаде година. А Јосиф и Марија саслушаше ове речи са чуђењем (Лука 2, 33); не зато што им је старац нешто ново рекао што њиме раније није с неба јављено, него што видеше човека непозната, који објављиваше тајну, коју су само они знали.
    
Но старац се не заустави на оном што рече, него додаде и ово пророчанство: „Гле, овај лежи да многе обори (који Га не буду веровали) и подигне (који Га поверују) у Израиљу, да буде знак против кога ће се говорити (против и за, кроз векове и векове)". — А Марији прорече: „А и теби самој пробошће нож душу „тј. када будеш гледала како твоме Сину на крсту копљем пробадају ребра" (Лука 2, 34, 35).
    
И рекавши и прорекавши све ово достојанствени старац се још једном поклони Сину и Матери па оде у свој осамљенички дом, леже у постељу и предаде дух свој Богу. Дивни и благословени старац Симеон, чији спомен црква светкује сутрадан по Сретењу.
    
Но са тим се не сврши све. Док су два голуба жарени на жртвенику, јави се у храму и једна необична старица, Ана Фануилова, која живљаше седам година од девојаштва са мужем својим и удова осамдесет и четири године (Лука 2,36-38), која не одлажаше од цркве, и служаше Богу дан и ноћ постом и молитвом. Суха старица, више дух него тело, видевши и чувши све у храму, прослави Бога и оде, па као жена разгласи све по Јерусалиму. И то дође до ушију цара Ирода. Шпијуни му јавише што чуше од старице шта се догоди у храму. И Ирод се разбесни. То беше четрдесети и последњи дан, када је Јосиф морао извршити заповест ангела: „Устани, узми дијете и матер његову и бежи у Мисир" (Матеј 2, 13). Више се није смело ни часа часити. И они хитно побегоше из Јерусалима у Мисир, путем и странпутицом, испод већ уздигнутог мача Иродова.
    
А тај цар Ирод, назван великим због својих културних дела, која покриваху његов злочиначки карактер, беше већ стар и болестан. Он осећаше да га не може нико и ништа од смрти спасти, ни кесар римски, коме је слао богате поклоне, ни Јевреји, којима је обновио храм у Јерусалиму, ни његова фабулозна палата у Јерихону, ни нагомилано богатство, ни топле бање на обали Мртвог мора, које је он због своје костобоље дивно уредио. Па кад је видео, да га све то не може спасти од смрти, он је, по сатанском наустију, хтео погубити све који би се зарадовали његовој смрти, почев од своје куће па све до новорођеног Цара у Витлејему. Бесан од једа што га мудраци — звездари преварише, и још што чу о догађају у храму, посла џелате, који побише на хиљаде деце од две године и ниже по Витлејему и свој околини његовој. „И би плач и ридање и јаукање много; Рахила плаче за дјецом својом" (Матеј 2, 18).
    
И ми плачемо с њом. А радујемо се што се не спусти мач Иродов на Онога, кога је он циљао.
    
Ниједан Ирод није ваљао. Нити је икад ико желео носити то име.


Извор: Једини Човекољубац: живот Господа Исуса Христа, владика Николај Велимировић, Београд, 2005, стр. 35