субота, 07. децембар 2013.

1. Почетак

У почетку беше Логос. И Бог беше Логос. И у Богу — Логосу беше сва истинита небесна логика (Јов. 1, 110). Вечна и непроменљива, препуна силе истине, топлоте љубави и сјаја живота.

Том својом небесном и живом логиком Бог — Логос је створио све што је створено на небу и на земљи. И без Њега ништа није постало што је постало, нити је ишта из небића добило биће без Њега.

У почетку — не у оном прапочетку коме нема краја, него у почетку драматичне историје стварања Бог — Логос створи небо и земљу, свет бестелесни и свет телесни, или свет духовни и свет телесно — духовни. Све створи по реду и поретку, најпре светлост, па воду, па фирмамент, па биље и воће, па сунце, месец и звезде, па рибе и птице, па стоку и звериње, па најзад — човека, живу икону своју. Све како је то објављено Духом Божјим писцу Књиге Постања (I Мојсеј 1). А ту Књигу дао је Бог људима по милости својој онда када је ум људски због греховне удаљености од свога Творца био покривен заборавом и сећање људско ослабљено.
Удаљени од Бога грешни људи су удаљени и од небесне логике, те су и мисли њихове биле удаљене од Божјих мисли колико је небо удаљено од земље (Иса. 55, 8-9). Покривени заборавом небесне логике, коју је Адам пре греха имао у пуној мери, и пригушени страхом од бунтовне природе око себе, људи су измаштали своју земаљску логику, којом су се служили, а којом се и дан данас многи једино служе, на унижење свога Творца, а на своју пропаст. Одбацили су Слово Божје, и постали су бесловесни, и цео им је живот бесловесан, бесмислен, с чиме се они потпуно мире.

Отуда кад се Бог — Логос јави као човек у телу, свет Га не познаде, свет кога је Он саздао. 

„К својима дође и своји га не примише" (Јован, 1, 11). Нити Га примише нити Му повероваше.
    
Упиташе Га:

    Ко си ти (Јов. 8, 25)? А он им рече:

    Почетак. Ја сам пре него се Аврам родио (Јов.8,58).

Тада они, тј. своји, узеше камење да Га убију (Јов. 8, 59). Безгрешни Адам у Рају не би ни питао Бога — Логоса
ко си ти?
    
Он би га познао као почетак и свој и свих ствари. А праотац Аврам, мада рођен под грехом, изван Раја, као праведник Божји примио би одговор Спаситељев као истинит. Зато Господ и сведочи о њему „да је био рад да види дан мој; и видје и обрадова се" (Јов. 8, 56). Али далеки потомци Аврамови, и још удаљенији Адамови, не познаше Га и не признаше. Јер заглибљени дубоко у земаљску лажну логику они нису могли разумети истиниту небесну логику Бога — Логоса. Његова логика била је њима противна и мрска. Но немогући ни појмити ју нити одолети јој они у гневу узеше камење да Га убију. И то покушаше много пута, али не успеше до одређеног времена. Научени од Човекомрзца Сатане они покушаваху да убију Јединог Човекољупца, „пуног благодати и истине" (Јов. 1, 14), који се и спустио на земљу да поврати људе небесној логици, и кроз то да их учини синовима Божјим, „који се не родише од крви ни од воље телесне ни од воље мужевљеве него од Бога" (Јов. 1, 13), и који могу узвикнути као Павле: „Ми ум Христов имамо", и „не мислимо што је земаљско него што је небесно" (I Кор. 2, 16). Овде је дакле сукоб између две логике, небесне и земаљске, словесне и бесловесне. Управо између логике и антилогике. У крајњој линији пак то је сукоб између Христа и Сатане. Овај сукоб повлачи се од рођења Христова, када Га Ирод хтеде убити па до Његове смрти на крсту. Само у светлости сукоба двеју речених логика може се разумети Нови завет, као и сва историја цркве до данас и до краја.



Извор: Једини Човекољубац: живот Господа Исуса Христа, владика Николај Велимировић, Београд, 2005, стр. 5