„Ево иде дан Господњи љути с гњевом и јарошћу да обрати земљу у пустош, и Гријешнике да
истријеби из ње... Учинићу да ће човјек више вриједети од злата" (Ис. 13, 9-12).
Многи људи не осећају да постоји ваздух док не дуне ветар. Други опет не помишљају на светлост, све
док не падне мрак.
Тако и многи хришћани нису ни осећали да постоји Бог, док се није дигао вихор овога рата; нису ни
помишљали на Бога, док се над њима светлио мир и смешила срећа. Али, кад се дигао вихор рата и кад се спустио мрак свих удружених зала, онда су се
сетили Бога; не, него ни о чем другом нису могли мислити до само о Богу.
Дан Господњи! То се назива у Светом писму дан Господњи: оно што је за људе ноћ,
грозна ноћ, мрак са грмљавином,
крв и дим, страх и ужас, крв и језа, огањ и полом, врисак и ропац, оно се назива у Светој
књизи Божјој даном Господњим. Питате ли како то? Зашто то? Просто, што у таквим приликама и због
таквих прилика размажени
и обезображени људи долазе до пуног сазнања како је Бог све и како је човек ништа. Разметљивци
покривају се стидом, охолице гледају у земљу, богаташи ходе са изврнутим
џеповима, кнежеви желе да их бар неки туђински пандур удостоји разговора, војеначалници
чине сами себи војску
гологлави, без иједног потчињеног, а са безброј старијих, негда немарни свештеници плачу
пред порушеним
храмовима, негда бесне жене дроњаве и неопране кувају шаровину за ручак
— а сви укупно мисле на величину величанства Божјега и на дим ништавила људског.
Ево, зашто се та страшна ноћ назива даном Господњим?
Јер, Бог долази до израза. Док је трајао спокојни дан човечји, човек се није сећао Бога, чак
себе је издизао изнад
Бога и смејао се богомољцима, ругао се онима који су га позивали у цркву и на молитву. А кад је
настао страшни дан
Господњи сви се људи враћају Богу, признају власт Божју, распитују за цркву, одају почаст
свештеницима, траже свете књиге да читају, уздишу, стиде се своје прошлости, кају се за своје грехе, носе
понуде сиромасима, обилазе болеснике, посте, причешћују се, јер мисле о својој блиској смрти и за онај свет где је
друкчији дан Господњи, благи, светли, и радосни и вечни.
Учинићу, говори
Господ преко пророка Исаије, учини ћу да ће човјек више вриједети него
чисто злато, злато Офирско, тј.
најлепше и најскупље злато. Ето, браћо, шта је циљ свих невоља које Бог попусти на свет. Да учини да човек више вреди и више се
цени него злато.
Знате ли, браћо, зашто је у ове наше дане попустио Бог небесни по други пут на сав свет оне ратне
страхоте, које се могу
сравњивати само са страхотама пакла? Зато, што је вредност човека пала испод вредности злата.
А то се противи Божјем
плану у погледу човека. А што год се противи Божјим плановима, то мора да прсне, да
падне, да умре, да
ишчезне.
И
у нашој земљи злато се почело било ценити више од човека. Зато је и наша земља ударена грозним бичем
рата, бичем исплетеним од свих зала и несрећа, као од ватрених змија. Да би се
научили да ценимо Бога изнад човека и човека изнад злата.
Кад је Србија стварана, велики људи становали су у малим кућама. Кад је Србију заменила Југославија,
мали људи живели су у
великим палатама. Сва војска Карађорђева, која је дигла Устанак, могла би се
сместити у палату једнога југословенског велможе у Београду. Народ је гунђао, али постепено и сам ходио по
примеру својих велможа, златољубаца и човекомрзаца. Због новца убијани су људи, паљене куће, склапани брзи бракови,
развођени бракови, дељене задруге, стваране партије, завађана браћа, прљано име србско, одбацивана вера,
издавана светиња, продавана
отаџбина. Ето, зашто је морао доћи страшни дан Господњи, браћо моја, и нама, и нама.
А
сад, благо нама, ако смо се научили ценити човека више него злато, више него богатство, више него
славу, више него месец и
звезде, више него сву видљиву васиону, коју је Створитељ предао човеку, онда нисмо узалуд
патили. Онда ћемо бити моћни, срећни и живети у миру и спокојству, у љубави и узајамном
поштовању, славећи Бога Тројичнога, Оца и Сина и Светога Духа на век века. Амин.
