Кад си ти као негдашњи неверник осетио, како Свевишњи засеца у људски живот, како ли тек верни и побожни?
Причао ми један познати Београђанин, како га је Бог спасао, да не буде
интерниран. Дотерали нас, вели, у полицију и постројили у двориште.
Војничине ћесареве брецају се, грде, шамарају. Кога? Синове Косовске!
Децу Лазареву! Оне које хоће да интернирају гурају у страну и вичу:
унутра! А другима опет, које отпуштају, вичу: на сокак! Но ови последњи
били су ретки. Ја стојим и дрхтим. А све у себи молим се: Господе,
спаси ме! Господе, спаси ме! Дође ред на мене. - Чиме се ти занимаш?
упита ме зловољно солдат. -Господе, спаси ме! прошаптах ја и последњи
пут, па и не мислећи шта ћу одговорити отворих уста и рекох: Господине,
ја држим радњу те децу хлебом храним. Он ме продрмуса вукући ме час
лево час десно, као нерешен шта ће са мном, па тек викну: на сокак!
Много је начина у свемудрога Бога. На хиљаде и хиљаде начина штити Он и
спасава оне који му се моле. У сваком случају оправдавају се и у наше
дане речи цара Соломона: Тврда је кула име Господње; к њему ће утећи праведник, и биће у високом заклону. Зар
је један случај био, да се непријатељу заслепе очи, те не може да види
човека кога гони и тражи? Човек ту пред њим, а он га не види. Или да
мимоиђе кућу, коју би најрадије опљачкао и разорио? Жена једног србског
официра у Београду доживела је баш ово последње. Смотрила је
непријатељске војнике како иду из куће у кућу, врше претрес, пљачкају, и
одводе народ у ропство. Близу су њене куће. Ево их већ у суседној
авлији. Шта да ради? Зовне свекрву и децу и клекне пред икону Светог
Арханђела. Молили су се с плачем и јецањем. А војници су се издирали на
суседа и псовали. Изађоше. Капија се залупи. Сад ће у њену кућу...
Ево... ево! Али неће. Не да Бог! Молитва није узалуд. Изишавши из
суседне куће војници мимоиђоше кућу србског официра и одоше у другу.
Није им се просто дало да виде капију, ни кућу, везану молитвом са
небом.
Тебе је требао да лупи куршум, па да оставши
жив осетиш присуство Бога. А велики свеци и праведници осећали су
присуство Божије чак и у покретима својих мисли и свога срца. Труди се и
ти, да се испнеш до те духовне висине. До тог финог распознавања
путова Господњих. До те отмене осећајности за Бога.
Мир ти и поздрав.
