У Светом писму стоје записане и
ове жалбене речи Господње на израиљски народ: Два зла учини мој народ, говори Господ: оставише мене извор воде
живе и ископаше себи бунаре, бунаре испроваљиване који не могу да задрже воду (Јер. 2, 13).
Свето писмо је непогрешно. То је устав васионски од Бога. У Светом писму објашњена је судба сваког
човека и свих народа. Свака реч Божја у тој светој књизи над књигама јесте
истовремено откриће истине и путоказ у животу. Сва модерна цивилизација није
поколебала ниједну једину реч Светога писма. Сва европска наука није у стању заменити ни једну једину заповест
Господњу.
Писаће се књиге и књиге о узроцима пропасти Југославије, па ипак се неће моћи
јасно исказати оно што се у Светом писму исказује једном једином реченицом.
Зашто је дакле пропала једна држава која је имала старост једног дечака?
Свакако, не од старости, рећи ћете ви. А ја вам кажем: да, од старости и престарелости. Југославија је пропала
од старости и престарелости, ја то понављам. По извору рођених или створених, она је била сасвим млада; и по упоређењу са
хиљадугодишњим државама на Истоку и Западу она је била ваистину у детињским
годинама. Али је по греху била стара. По гресима и безакоњима својим била је остарела и престарела.
Смрт ју је због тога
напала и удавила.
Ево вам слике: два младића одслужили војску и раста ли се. Један је од њих био
озбиљан и трезвен, а други лакомислен и развратан. Срећу се тек после три
године. Трезвени друг,
здрав, снажан и весео, погледа на свога лакомисленога друга и запрепасти се.
Видео је пред собом не
младића од 25 година, него старчића од 25 година, проседа, погрбљена, кашљуцава, јехтичава.
- Како си, шта радиш? ослови здрави болеснога.
- Ето, како сам. Чекам са страхом месец фебруар.
И
снашло га је оно, чега се бојао. Јер и то стоји написано у Светом писму као реч
од Бога: Снаћи ћете, вели, оно чега се бојиш. И младога старчића снашло је оно чега се бојао. Пошетала смрт у месецу
фебруару и њега се
дотакла само малим прстом и он је пао мртав. Греси као црви разједају и разгризају младе и врло младе
уста нове. И Југославија је била остарела и престарела од греха, зато је пала и
пропала.
Два зла учини народ у Југославији. Оставише Бога извор воде живе, то је један грех, једно зло — па
ископаше бунаре испроваљиване који не држе воду — то је други грех, друго зло.
Пастири и старешине народне напусти ли су Христа Бога као вечити свежи и здрави
извор воде па су почели,
по угледу на јеретичке и безбожне народе, да копају суве бунаре и да хватају кишницу. Сухе
бунаре називали су они
културом или цивилизацијом, или науком или модернизмом или прогресом или модом
или спортом, и тако
редом.
Одбацили смо били Христа, зато смо били одбачени од Христа.
Југославија је значила пркос Христу, пркос Светом Сави, пркос Србству, пркос
србској народној прошлости, пркос народној мудрости, и народном поштењу, пркос свакој народној светињи
— пркос и само пркос. Због тога смо имали државу без Христовог благослова, слободу без радости, рат без борбе, пропаст без славе,
страдање без примера.
Но, и овога пута милост Божја превазишла је сву злобу људску, чак и разум
људски. Кад је проплакало свако срце србско, Бог је пружио руку своју дављенику. Кад је сав народ упро поглед у живога Господа
шапћући му крвава срца: Не
надамо се у помоћ људску, него се надамо у твоју милост и чекамо спасење од
Тебе (молитва на вечерњу), онда нас је Господ избавио, и очистио земљу нашу од Немаца, повратио нам је
слободу и даровао државу. Слава Ти и хвала, Господе благи.
Али знајте, и деци својој казујте, да нас је Господ помиловао под прећутним
условом, да никад више нећемо оставити Њега, Животворни извор живе воде, нити ћемо, попут јеретика и безбожника, окренувши
леђа Христу копати сухе бунаре око којих људи стоје, чекају и умиру од жећи. И још под условом, да се нико не
усуди пркосити Божјим и
народним светињама, него да овај народ стане пред заставу Христову и прослави, звучније и
стварније, мислима,
речима и делима Бога једнога у Тројици, Оца и Сина и Светога Духа, на век века. Амин.
