Љутите се, часни оче, јер Вам "не иде у главу, зашто православни
народ светкује петак, кад је петак турски светац". Залуд сте се ви
трудили, да то искорените. Говорили сте народу, да је то преостало из
доба робовања под Турцима. Но народ Вас ћутке саслуша па продужује - да
светкује петак. Блажен овај чудни народ, у којега је неки неизразиви
ама словесни нагон јачи од сваке дијалектике! Он не уме да Вам
одговори, премда осећа, да Ви нисте у праву.
Овде у
Македонији још траје оно поколење православних хришћана, које је живело
под Турцима, и ми на њему можемо лако проучити шта је примљено од
Турака а шта не. Хришћани су од Турака примили нешто језика, нешто
ношње, нешто од етикете, нешто од законске правде, нешто од песама. Али
ништа од турске вере. У томе су они били изванредно опрезни и
осетљиви. Веру своју чували су као зеницу ока. И што год већи притисак
то чистија вера. Празновати петак зато што је петак турски светац -
немисливо. Празновати петак зато што Турци наређују - е баш то нипошто
нећемо, па ето наша глава а њихова сабља! Тако се мислило и говорило.
Па ипак се петак светковао међу овдашњим хришћанима; светковао под
Турцима, светкује и данас. Зашто? Да ли због бекства Мухамедова из Меке
у Медину испред непријатељске војске, због чега муслимани празнују
петак? Боже сачувај. Рећи то хришћанима значи горко их увредити. Мора,
дакле, да је по среди други узрок. Мора да се у Хришћанској историји
догодило у петак нешто значајно, нешто много значајније од бекства
Мухамедова. Народ то зна: и знаће, макар ја и Ви то заборавили. Народ
зна, да је у један страшни петак Спаситељ света примио муку за род
људски. Могао је и Он побећи; могао се одбранити помоћу легиона ангела
небеских. И да је Он тада побегао, верујте ми, часни оче, никад жива
душа хришћанска не би празновала ни један петак. Али Спаситељ света нити
је побегао, нити се бранио. Он је драговољно примио страдање, понео
крст на Својим испоштеним и рањавим плећима, изнео га на Голготу, и био
на том крсту распет. Тачно се зна, када се то догодило, на ком месту,
под чијом владавином, у ком веку, у ком месецу, у којој недељи, у који
дан, и у који сат. Тај дан у Србији се зове Велики Петак а у Македонији
Страшни Петак. И тај Велики или Страшни Петак јесте узрок што народ
хришћански пости и светкује петак. Исто онако као што је она прва
васкрсна недеља, у коју је Спаситељ васкрсао из мртвих, узрок празновања
педесет и две недеље у години.
А кад знамо узрок
празновању, онда је све остало лако. Лако нам је пре свега објаснити
зашто народ пости сваки петак, а потом зашто светкује петке пред веће
празнике. Зашто, рецимо, народ светкује петак пред Божић? Да се не
заборави, да Онај који се у тај дан родио имао је да прими страшни крст
за спасење људи. Зашто светкује петак пред радосно Вазнесење? Да се не
заборави, да Онај који се у слави узнео на небеса, заслужио је ту
славу мукама на Страшни Петак. Зашто светкује петак пред Ђурђевдан? Да
се не заборави, да је први мученик сам Господ Спаситељ, без кога се ни
свети Ђорђе не би био решио на муке за истину. А петак пред Успеније
Богородице? Да се не забораве сузе, болови и крв Онога, кога је родила
Света Богомајка. Речју, сваки празник хришћански представља неко
савршенство, а петак - као дан страдања - пут ка томе савршенству.
Народ нема кад ни да светкује све петке до само оне пред веће празнике.
Тиме народ хоће да изрази, да ни тих празника не би било да није било
оног јединственог Петка, који је основ и објашњење свима празницима у
години. Без Великог Петка нити би било Васкрса, ни Вазнесења, ни
Духовдана, ни цркве, ни светаца - ништа и никога.
Све је ово дубоко упечаћено у душу и савест православног народа на
Балкану. Отуда и пост у петак и празновање петка. Све је, дакле,
разумно и разумљиво што православни народ ради. Само је неразумљиво
везивање хришћанског петка са бекством арапског пророка из Меке у
Медину. И још неразумљивија је Ваша срдња на православни народ, часни
оче.
Бог нека Вам је на помоћ.
