Примио сам друго Ваше писмо у коме описујете свој живот. Остали сте
били сирочетом, без иког свог. Један племенит сусед узео Вас је под
своје. И Ви сте одрасли са његовом децом. Школовао Вас је и оженио.
Наједанпут његова радња посрне. Пао је под стечај. Од стида и горчине он
пресвисне. Ви сте га о свом трошку сахранили, и споменик му подигли.
Мало потом умре и његова супруга, Ваша помајка. Ви сте и њу сахранили, и
споменик јој подигли. Кад им се кућа на добош продавала, Ви сте је
откупили и предали њиховој деци у својину. Једноме од синова помогли сте
да отвори радњу, да би остале хранио. Другога им сина школујете својим
новцем. Једну сте им ћерку удомили снабдевши је свом удавачком
опремом. Млађој сте нашли неку пристојну службу. Њихово крсно име
служите поред свога. Сваке године путујете у њихов град, излазите им на
гроб и чините помен. Ово сам све сазнао из вашег последњег писма.
На крају, Ви ме питасте, шта још да учините, да би се одужили своме
добротвору? Да ли да саградите цркву у њихов спомен? Њихова је паланка
без цркве.
О благородни човече! Та ви сте се већ
многоструко одужили. И саградили сте цркву пред Господом неба и земље,
не од камена и дрвета, него од добрих дела. Али ако хоћете можете и ону
саградити. И ја бих Вам баш саветовао, да саградите и ону од камена и
дрвета. Нека дело Ваше благодарности буде крунисано и једним таквим
видним знаком. Нека људи виде и нека се диве. Нека виде многи
неблагодарни синови и нека се застиде. Кад се посинак тако одужује,
како ли тек треба синови?
Саградите, дакле, цркву. И
назовите је Храм Благодарности. То је потребно нашем времену и нашем
поколењу, прокаженом од неблагодарности. И свима временима и коленима
све до Божијег Суда.
Од Бога Вам здравље и благослов.
