Пишеш о чудесном случају, који ти се догодио у рату. Неко је на
бојном пољу раздавао војницима Нови Завет. Мале књижице, добро
укоричене. Узео си и ти. И јетко си приметио: овде се тражи челик и
олово а не књиге; и ако нас челик не спасе, књиге заиста неће! Такву си
примедбу ти учинио. Јер до оног дана ти ниси ништа полагао на веру
Божију. Сматрао си је као неком старом кабаницом, коју караван људски од
памтивека собом бескорисно вуче.
Али ипак примио
си књижицу и метнуо је унутра у џеп с леве стране. Шта се догодило? Ти
сам кажеш: чудо Божије; и ја потписујем. Тог истог дана отвори се
жестока борба. Око тебе су падали рањеници. Наједанпут и ти се
претуриш. Ударило те челично зрно. Ухватио си се руком за леву страну.
Чекао си крв да потече. Кад си се свукао, нашао си куршум у оној
књижици, баш у правцу срца. Стресао си се сав као у грозници. Прст
Божији! Света књига спасла ти је живот од челика и олова. Тај дан ти
сматраш твојим духовним рођењем. Од тога дана почео си се Бога бојати и
веру пажљиво проучавати. Ипак, није стара кабаница! И не носи њу
караван људски узалуд.
Бог ти је својом милошћу отворио очи. Стоји написано: Бог праведне љуби а грешне милује. Неки
су људи у рату изгубили тело, а неки душу. Први су изгубили мање. А
неки су задобили душу своју. Ови су прави победиоци. Било их је који су
отишли у рат као вуци а вратили се из рата као јагањци. Ја знам доста
таквих. То су они који су, као и ти, кроз неки чудесан догађај осетили,
да невидљиви Бог корача поред њих. Као што је рекао славни Псалмист: смотрих Бога пред собом; с десне ми је стране, да не посрнем. Читаш ли Псалтир?
Па кад си ти, као ондашњи неверник, осетио како Свевишњи засеца у људски живот, како ли тек верни и побожни?
Мир ти и радост од Господа.
