Тражила си га, велиш, по свима војничким гробљима. Путовала си од
Златибора до Крфа, до Солуна. Дизала си се на Кајмакчалан, на Мачков
Камен. Спуштала си се у долине мртвих. Гдегод си сазнала за војничко
гробље, тамо си хитала. Молила си, да ти читају спискове погребених ту и
ту. Срицала си и сама имена на крстачама. Нема па нема.
Не тугуј, мајко драга. Грешна је велика туга. Божија је земља и све што је на њој. Ма
где да је гроб твога сина, на Божијој је земљи. Кад додирнеш црну
земљу пред прагом куће, додирнула си ивицу гроба сина твога. А
свевидеће Божије око шета по земљи и гледа мртве као и живе. Ако се син
твој сакрио од тебе, није се сакрио од Бога. Сам га је Бог сакрио од
тебе, да очисти срце твоје тугом и да ти припреми радосно изненађење,
радостан састанак са сином у вечним дворовима Његовим.
Не знају се ни гробови многих великих и светих људи. Непознат је остао
гроб пророка Мојсеја; па гробови многих апостола и мученика Христових;
па гробови многих пустињака и испосника. Њихова су имена црвена слова у
календару. Њихов спомен славимо, цркве им зидамо, молитве им уздижемо.
Али за гробове њихове не знамо. Немој, дакле, туговати што ће и гроб
твога сина остати знан само свевидећем Оку као и гробови толиких
светитеља и светитељки.
Једној мајци у Дебру
сахрањен је син војник негде у далекој земљи. Због старости она му није
могла на гроб отићи. Па се досетила стара душа како да прелије гроб
сина свога. Сваке суботе она одлази на војничко гробље у Дебру. Ту леже
помрли војници, чије ће мајке мучно доћи на гробове њихове. И на тим
гробовима она пали свеће и шапће молитве. И моли свештеника да прелије и
да спомене име, исписано на крсту, и уз то и име њеног Атанаса.
И ти можеш тако чинити. И бол ће ти уминути.
Но још је важније да мислиш о души свога детета него ли о гробу
његову. Гле, душа његова није ни у једноме гробу на земљи. Она је ближа
теби него гробу. Била тако друга једна мајка, која је у време рата
путовала на бојно поље, да посети гроб сина. Гроб је био под бојном
ватром, те је нису пустили. Неутешна вратила се дома. Наједном, по
Божијем Промислу, јави јој се син њен у соби. Скочи мајка и узвикне:
- Где си, сине мој!
- Путовао сам с тобом, мајко, и вратио се.
Још јој је рекао да је њему добро и да она треба да престане с плачем.
Престани и ти с плачем, а почни са милостињом за покој душе сина
свога. Сузама си довољно омекшала земљу срца, време је сад да пустиш да
род никне. А најзлатнији род, што из суза ниче јесте молитва,
милостиња и преданост вољи Божијој. Нека ти молитва буде једна крсна
дашчица, а милостиња друга. Од њих направи крст сину своме. Молитва се
диже у висину а милостиња се шири у ширину. Кротка преданост вољи
Божијој пак нека ти је као гвожђе, којим се крст прикива.
Не раздвајај молитву од милостиње. И блага утеха с неба лагано ће сићи у срце твоје као роса у жедну траву.
Мир ти од Бога и благослов.
