126. Писмо. Једном господину који се жали на неразумну жену

"Како сви тако и ја!" Ове речи труби Вам у уши Ваша супруга кад год је Ви опоменете, да се окане помодарства и распикућства. Ви сте јој лепо одговорили: ето Бог нам је дао троје деце као три златне јабуке! Ми сад треба да живимо за децу а не само за себе. Нисмо више ни тако млади, да можемо јурити за сваком модом и сваким весељем. Па и здравље треба да причувамо, ради деце. Ти се, жено жалиш често на главобољу, међутим чиниш све оно што доноси главобољу. Само то удисање отровне помаде на лицу - готова главобоља; уз то нездрав ваздух по кафанама, подземним пивницама и позориштима; па нездраво одевање, неуредно спавање; још и нервоза од коцкања и пијанчења. Све то не води добру.

- Али на све то жена одговара једно па једно: "како сви тако и ја!"

Који сви, изузетна жено? Зар је сав свет у оној распусној гомили, у коју си се ти умешала и на којој све твоје мисли даноноћно почивају? Ограничила си се и скучила све своје мисли, те тако не даш очима да погледају изван ограде твога друштва и виде остали Божији свет. Не само да све жене у свету не живе као ти, него ни једна улица жена у граду не живи тако. Огромна већина мајки и удовица и девојака живе другачијим животом. Како онда можеш рећи: како сви тако и ја? Узела си себи за пример неколико њих распусних, неодговорних лица, ни мајки ни девојака, па само на њих мислиш, и у њима гледаш цео свет. Међутим цео остали свет гледа на вас као на циркусну групу, у којој сте ви и зверови и зверовође.

Но рецимо баш да цео целцати свет пође путем безумља и пропасти, зар ти, мајка три сина, не би имала храбрости да кажеш: ја нећу тим путем? Заиста то би било јунаштво, које би привукло погледе неба и земље. Таква јунаштва уписана су у златну књигу Светога Писма. То јунаштво имале су две кћери Лотове у Содому. У проклетоме граду Содому није било ни једне једине непокварене и непрокажене душе изван дома Лотова. Да су нешто кћери Лотове, девојке, говориле као што говори једна мајка троје деце у наше дане: хајде, како сви тако и ми - свет не би знао за кћери Лотове ни за Лота; њихова имена не би била споменута у златној и вечној Књизи. Али оне нису тако говориле. Због тога је био благослов Божији на Лоту и кћерима његовим. Па кад је куцнуо час развратноме граду, да спаљен огњем утоне под земљу и претвори се у мртво море, ангел Божији извео је ову честиту породицу изван града, да не види освету неба над онима који су безгранично прљали небо.

Или рецимо, да је Растко Немањић говорио као ти: како сви тако и ја! Зар би он икад постао светим Савом, оцем народа свога, и вечитим укором савести оних својих потомака који говоре: како сви тако и ја! Али ако ови примери, и хиљаде других уз ове, не приањају за твоју душу, ја не знам шта да кажем. Ако се не даш поучити добрим примерима живота, онда се бар устраши од страшних примера смрти. Погледај, каквом су смрћу умирали, и умиру, они за којима си се ти повела, заборављајући мужа и децу. Језиве болести, злочини и самоубиства - без изузетка!

Могу ли да апелујем на оно што је најбоље у души твојој, кћери угледних родитеља? На оно што још није сасвим помрачено мраком ноћног живота? Тргни се, отрезни се, освести се! Сети се, да кад се ти смејеш у диму поноћне оргије, твоје разбуђено и расплакано дете у постељи тражи руку и реч материну. Одбаци опасну реч: како сви тако и ја, па реци: како најбољи тако и ја! Да би се благослов Онога, који те је благословио са три чеда, продужио на теби до краја века.

---

33. Порука србском народу из логора Дахау

Божје избрање, браћо моја, од почетка се разликује од људског избрања.

Бог изабра Аврама бездетног старца од сто година да буде плоднији од свих људи у свету, и да му потомство буде многобројно као звезде на небу и као песак на обали морској. И би тако.

Бог не изабра културне Римљане, ни пресите Египћане, ни уметничке Јелине, нити мудре Индијане да му буду изабрани месијански народ, него изабра робове јеврејске. Народ никакав, неписмен, гладан, јадан, народ робова, ћерпиџија, народ који је живео у кулачама од сламе и блата, без науке, без уметности, без поезије; без градова и без села, без државе и без слободе. Бог изабра не моћног фараона мисирског, него чобанина Мојсеја да преко њега објави таблице својих главних десет заповести, без којих народ не може остати као народ, ни држава као држава.

Бог изабра тежака Гедеона, да избави народ Израиљски из ропства медијанског. Кога изабра? Најмањег од најма њих, као што сам Гедеон признаје анђелу који му то призвање објави: Ето, род је мој најсиромашнији у племену Манасијину, а ја сам најмањи у дому оца својега (Суд. 6, 15).

Бог изабра Давида чобанина и сељака, да му буде јунак у боју, и песник и пророк, и цар на престолу, какав не беше никад, ни пре ни после.

Бог изабра Амоса говедара да му буде пророк и да опомиње народ и укорева цареве.

И тако редом, има много записаних примера где Бог уздиже малено да посрами велико, и узвиси незнатно да постиди хвалисаво. Али све је то само сенка онога што се догодило кад је Бог лично као цар царева сишао у посету.

Кога изабра Господ када сиђе међу људе, кад се роди од Пресвете Деве Марије и Духа Светога, кад се јави људима као страшни и благи Месија света? Ваистину, не изабра ни римске ћесаре, ни јелинске песнике, ни мисирске мађионичаре, ни арапске математичаре, ни персијске звездаре, ни вавилонске цигларе, ни индијске философе, ни китајске мудраце, него изабра... Кога изабра Господ? Изабра рибаре галилејске и сиромахе јудејске, најнезнатније и најнепознатије, најбедније и најодбаченије.

Кога изабра Бог кад хтеде Русију ослободити од ига туђинскога? Једног занатлију Милина.

Кога изабра Бог кад хтеде учинити крај тиранији мухамеданској у Европи? Изабра сељаке и калуђере шумадијске: Карађорђа, Милоша, Хаџи —Стевана и остале.

Ај, браћо моја, такав је начин Божји: Он допушта да врховници у једном народу, књижевни и културни и учени и премудри у очима својим, упропасте Божју ствар у овоме свету, упропасте народ, упропасте државу, па да Бог после  поправља  њихову погрешку преко  најмањих,  најсиромашнијих и најнезнатнијих. Зашто тако? Просто зато да би свет видео да то Бог поправља а не људи. Бог чини бездетног Аврама многочадним. Бог чини чудеса кроз Мојсеја. Бог даје силу и победу Гедеону. Бог даје витештво и песништво Давиду и мудрост Соломону, сину Давидову. Бог пророкује шта ће бити кроз говедара Амоса. Бог опасује силом плашљиве рибаре и богати их мудрошћу и речитошћу којој сав свет не може одолети.

Због тога од увек Бог бира оно што је нејако међу људима, да би паметни видели Њега, прејакога, сакривенога иза нејакога.

И бира одувек оно што је нејако и немудро у очима људи, да би свет видео Њега, премудрога, сакривенога иза неука и немудра.

И бира оно што је неславно, неплеменито, неотмено, да би свет познао иза тога Њега, најславнијег, најплеменитијег, најотменијег.

Кад се јави велики човек у свету, он јавља себе, а не Бога. А кад се јави мален човек са великим задатком у свету он јавља Бога, а не себе. Изабравши малене људе Бог кроз њих све објављује и потврђује. Јер, кад ћесар или фараон или махараџа учине неко дело, онда људи кажу: то је учинио ћесар, или фараон, или махараџа. Али, кад препрости рибар Петар и Јован исцеле хромога од рођења, онда свет каже: то је Божје дело! Не даду велики да се Бог кроз њих јави. Зато се Бог објављује преко малих и малених, и слабих и незнатних.

Браћо моја, само она дела која су апостоли починили довољан су доказ Божјег присуства, Божје силе и Божје промисли. Отворите очи и видећете. Промислите и разумећете. Верујте и бићете спасени. Богу нека је слава на век века. Амин.

---

125. Писмо. Трговцу С. Т. кога "Бог не слуша"

Жалиш се, да ти Бог не слуша молитве. У многим невољама молио си се Богу, и ни од једне те никад није спасао! Како да није, чудим се, кад си ето ти наџивео невоље а не оне тебе? Но дозволи једно питање: слушаш ли ти Бога? Кроз оба Завета, и Стари и Нови, Свевишњи је обећао слушати људе под условом да људи Њега слушају. Слушаш ли ти Бога, кад тражиш да Бог тебе слуша? Испуњаваш ли ти Божије законе, и држиш ли Његове уредбе? Ако ли то не чиниш, онда је чудно твоје тражење, да Бог тебе чује и послуша. Бог се спустио на земљу и опрао ноге оним који Њега љубе. Нашем Створитељу велика је радост слушати послушну децу Своју. Мојсеја, Аврама и Јакова Створитељ је послушао у свему што су Га молили. И кроз природна и надприродна дејства Он је изливао Своју милост на оне који испуњаваху Његов закон. Ако Он није хтео послушати моје и твоје молитве, то је или због тога што ми нисмо хтели послушати Његове заповести из Завета или пак што су молитве наше биле неправилне. Кроз Исаију говорио је Господ непослушном народу: кад множите молитве, не слушам. А мало даље: ако хоћете слушати, добра земаљска јешћете (Ис. 1, 15, 19). И тако, дакле, Бог нас слуша кад слушамо, и не слуша кад не слушамо. Још не слуша ни онда кад просимо нешто штетно и неразумно. Апостоли Јаков и Јован замолише једном Господа, да пусти огањ с неба на село, које их не хте примити на конак. А Он окренувши се запријети им (Лк. 9, 55). Не само што им не услиши молбу, него их укори. Опомени се и ти, да ли су твоје молитве биле достојне човека и достојне Бога.

Још нешто. Зашто се молиш Богу само у невољи? Тиме себе понижаваш а Бога свога вређаш. Творац наш од нас тражи, да се осећамо непрестано у Његовом присуству, и да непрестано са њим молитвено општимо. Молите се непрестано. Молећи се Богу само кад те беда снађе чиниш себе обичним просјаком, и Бога срамотиш, јер Га призиваш као ватрогасца само онда кад ти кућа гори. Христос нам је дао право Његовог Оца називати својим Оцем. Шта има слађе од овога? И шта има слађе за децу него бити у присуству својих родитеља? Старајмо се, дакле, и ми непрестано стајати у присуству Оца свог небеског, срцем и мислима и молитвама. Наша молитва у време напретка и радости јесте као неки молитвени капитал, који нам користи у данима невоље и муке више него ли тренутна молитва кад ови дани наступе.

Мир ти од Господа.

---

32. Порука србском народу из логора Дахау

Црква учи људе вери. Шта је вера? Вера је Божје знање поверено људима. Вера је оно знање, до кога људи никад не би могли сами доћи да им Бог није јавио и поверио. То је знање, не о нечем маленом и маловажном него о најважнијем, неопходном, спасоносном. Никакви напори људски не би могли скинути вео са најважнијих тајни живота. Само је Бог, по милости својој, захтео скинути тај вео и показати људима слатку стварност.

Да никакви напори људски нису били у стању скинути вео са највећих тајни живота, сведоче нам јасно многобожачки Мисир, Индија и Китај, три најкултурније земље у свету. У тим земљама људи су својим напором дошли до многих и многих знања, домаћинских, правних, математичких, астрономских, физичких и психичких; до толиких знања да је то заиста за дивљење и на стид и укор Европи. Али, сва та њихова знања била су као звезде без сунца. Шта даје светлост звездама? Сунце. Ти народи познали су звезде, али нису познали сунце. Многобошци не знају за сунце; они назиру само звезде. Зато су они незнабошци и многобошци; пошто не знају за сунце и пошто сваку звезду називају сунцем.

Историја света показује, да су највише људске културе у погледу најважнијих знања живота потпуно равне најнижим културама, и такозвани најпросвећенији народи потпуно једнаки са номадским нагим племенима африканским. Богови културног Мисира јесу и богови колибарске Нубије. Божанства многознанствене Индије божанства су и острвских људождера. Вера у духове предака око куће у великој Кини јесте вера, иста истоветна и неписмених чобана у пустињи Гоби. Шта ово значи? Ово значи да напредак културе није ништа утицао на напредак веровања. Напредовало се само у уметничком изражају веровања; јер док су хималајски чобани правили лик Брамин и Шивин просто у дрвету са две три зарезотине, дотле су тај исти лик правили људи у јужној културној Индији у мермеру и у слоновој кости. Но, веровање је остало исто: иста имена богова, исти страх и иста молитвена и жртве на сујеверица.

Да ли ће се човек клањати живом мајмуну или мајмуну исеченом у дрвету, или мајмуну умешаном у блату, или мајмуну извајаном у слоновој кости или у мермеру, зар то није све иста глупост, исто незнање, исти мрак? И не само да култура није сузбила обожавање мајмуна, него га је баш утврдила тиме што је, назови бога — мајмуна изрезала уметнички у мермеру. Куда год погледате свуда виђате исто догађање: културе незнабожних народа помогле су моћно учвршћењу незнабоштва код тих народа.

Права вера, хришћанска вера, то је Богом откривено знање људима о најважнијим предметима: о једном Богу, о души, о путу живота, о оном свету и Суду Божјем. То откривено знање не зависи ни од културе, ни од некултуре, ни од светског знања, ни незнања споредних ствари. А споредне су ствари: како се од лоја прави сапун, како се од руде лије гвожђе, како се просецају друмови и подижу мостови, и како се броји и рачуна и мери, и како се сади и калеми и ум познава. Довољан је разум људски за ова ситна знања. Модерна школа јесте слагалиште тих ситних споредних знања. То је знање које надима, како мудро каже свети Павле, или лажно названо знање, опет по његовим речима. Пре много векова универзитети европски, заиста, бавили су се главним и основним знањима живота. Но, како се видело да се та знања не могу задобити људским напором без божјег драговољног откривења, то су ти универзитети постепено падали и претварали се у бакалнице и у ситничарске радње, где се може купити све што земља производи, но ништа што с неба долази.

Европска школа одвојила се од вере у Бога. У томе је њено обраћање у тровачницу, и у томе је смрт европског човечанства. Никад у незнабожним културама није се наука одвајала од вере, иако је вера била погрешна и глупа. Само се то у Европи догодило, у оној Европи, која је примила од Бога најсавршенију веру. Али због сукоба са црквеним старешинама Европа се озлоједила и одбацила је најсавршенију веру а задржала најсавршенију науку. Ај, браћо моја, одбацила је Божје знање, а прихватила људско незнање! Каква глупост и колики мрак!

За Европом смо се и ми повели. Због тога смо љуто пострадали. Да ли ћемо се опаметити? Да ли ћемо имати мудрости и храбрости да се вратимо са беспућа на прави пут пре Европе и мимо Европе? То је сад питање живота или смрти пред нама. Пођимо путем отаца наших, нећемо се преварити. Вратимо се правој вери, а одбацимо лажну науку, и нећемо се покајати. Будимо људи, а не мајмуни, и Бог ће нас примити за синове. Амин.

---

5. Писмо. Опет госпођа Индумати пише своме мужу Пандит Гаури из Бомбаја

Желим ти мир, блажену мокшу⁸, више теби него себи.

Вратили смо се из Алахабада у Бомбај и дошли у госте нашем рођаку Сомадеви. Брамин као и ти, он је много забринут за тебе, да се тамо у тој незнабожачкој Европи нечим не упрљаш. Каже, да ти не би требао да се рукујеш са тим зверским људима, нити да једеш заједно са њима, нити да спаваш у постељама у којима су они спавали. Прича ми како је Махатма Ганди кад је путовао за Европу повезао собом две козе, да од њих пије млеко из посуђа које је понео из Индије. Па ми прича о једном махараџи, који је путујући у Европу повезао на броду бурад са водом из Индије. Да би пио воду из светог Ганга и њом се умивао, те да се не би скврнио скверном водом из несветих река европских. Па је Сомадеви велика брига, а мени још већа, како ћеш се ти моћи очувати у браминској чистоти у томе мутљагу незнабожачког света. Пази дакле и чувај се. А ми ћемо се трудити одавде да ти помогнемо највише што можемо. Договорили смо се са Сомадевом да чинимо за тебе следеће:

1. Сомадева ће сваких седам дана прочитати целу Бхагавад Гиту⁹ за твоје добро;

2. Наш син Ануширвана ће сваки дан прочитати неколико шлока¹⁰ из Веданти,

3. А ја ћу сваки дан приносити букет лотосова цвећа богињи Кали, да те сачува у чистоти бељој од хималајског снега. И најзад

4. Послала сам по једном бикшу¹¹ дарове у тибетске манастире, да се за тебе читају тантре и мантре исписане на свих пет стотина плоча¹².

Нашу помоћ ти ћеш извесно осетити. Јер ако смо ми далеко једни од других, богови су близу свију нас на сваком месту и у сваком тренутку. О томе немају појма груби материјалисти европски. Али код нас у Индији то знају сви, како кнежеви тако и амали, и како старци тако и деца.

Поштује те и клања ти сеИндумати

---

⁸ Мокша означава успокојење душе, које човек постиже одрешењем од свега земаљскога и светскога. Кад човек умртви сваку жељу за ма чим у овом свету, душа његова долази у стање потпуног успокојења или мокше.

⁹ Багавад Гита је један од највеће индијске епопеје Махабарате. Багавад Гита, значи божанска песма. То је најлепша песма коју је Индија спевала и у исто време најјасније изложење вере браманске.

¹⁰ Шлока означава строфу из Веданти, светих књига индијских. Све Веданте су подељене на шлоке.

¹¹ Бикшу значи монах, путујући монах који учи народ и живи од прошње.

¹² Тантре и Мантре то су молитве које се знају и читају по храмовима и манастирима. У тибетским будистичким манастирима Тантре и Мантре су исписане на каменим плочама или дрвеним даскама. Кад неко захте да му се прочита свих 500 плоча или дасака са Тантрама и Мантрама, онда сваки монах узме по једну или две такве плоче или даске, и онда сви једновремено читају. Тако успевају да за кратко време прочитају онолико молитава колико један калуђер не би могао да прочита месецима.

124. Писмо. Једном домаћину који се жали на "гладан хлеб"

Спадаш међу прве домаћине у селу. Сваке године сабираш много жита, тако много, да би твој сусед могао с толиком количином исхранити двојно више чељади. Он не сабере ни по два товара на главу, а ти сабираш по пет и по шест товара на главу. И њему дотиче и претиче, а ти са стидом сваке године докупљујеш. Пишеш, како твоји укућани много једу, и никад сити. "Зинула нека хала из њих, па непрестано једу и никад сити. Као да је проклето!"

Не знам, да ли је проклето, но да није благословено, то је сигурно. На твоје прво писмо ја нисам знао шта да ти одговорим, док ми ниси у овом другом писму описао живот у кући твога суседа. Сад ми је ствар јаснија. Твој сусед је богомољац, и кад хоће да сеје он прво носи семе у Цркву, да свештеник благослови; а кад први сноп оврше, опет носи у Цркву на благослов. Ти то никад не чиниш. То је једно. Друго, сам признајеш, да је твој отац приграбио цело имање за интерес једноме дужнику, од кога је позајмљену главницу већ три пута био наплатио. Сиромашак се морао доселити са свога огњишта у варош, где је служио за хлеб својој деци, док му временом један син није отворио бакалницу и огаздио се. Сада је обескућени дужник твога оца постао имућнији од сина твога оца. И то је по правди Божијој.

Споменућу ти две славне речи народне; прво: "неблагословено-несито", и друго: "отето-проклето". Ове две речи објашњавају оно што се у твојој кући збива. Објашњавају оно што си ти добро назвао "гладан хлеб". Рекао је Господ Бог кроз једног пророка народу негда избраноме: али ако неузаслушаш гласа Господа Бога својега да држиш и твориш све заповијести његове много ћеш сјемена изнијети у поље, а мало ћеш сабрати (5 Мојс. 28, 15, 38). И опет кроз другога: једете, а не бивате сити; пијете, а не напијате се; одијевате се, а ниједан не може да се згрије; и који зарађује новце, меће их у продрт тоболац (Агеј 1, 6).

Није ли ово мудроме доста? Кад Бог благослови, онда није тешко са пет хлебова нахранити пет хиљада људи. А кад не благослови, онда бива онако како је сада у твојој кући. Као што Бог пуни влат зрном, тако Он пуни и хлеб ситошћу. И као што оставља влат без зрна, тако Он, Свемоћни, одузима ситост неблагословеном хлебу. Ако хоћеш, прими ову науку и скрушено ишти од Господа свога оно што ти сав свет не може дати. Мир ти и милост од Бога.

---

31. Порука србском народу из логора Дахау

Море никад не мирује. И да не говоримо о бури која чини да се море свађа само са собом. Море не мирује и кад је успавано, мирно, глатко и безгласно. Покрет мора тада може се видети на плими и осеци, на дизању и падању воде. Час је пешчана обала широка и бела, час опет покривена водом. И то бива сваки дан, и у одређено време, од када море поста, од када Творац у трећи дан стварања рече: Нека се сабере вода што је под небом на једно место, и нека се покаже сухо. И би тако.

Не говоримо ли и ми, често, браћо, о мору живота, о таласима живота, о бури живота, о лађи на мору животном, о тихом пристаништу? И право говоримо. Све је то слика или символ нашег човечјег живота. Ређе говоримо о плими и осеки живота, премда се и то може с добрим смислом рећи у вези са нашом судбом овде и онамо.

Ја кажем: овде и онамо, и мислим на две обале животнога мора. Једна обала је с ове стране, а друга с оне стране. Она се обала не види, али ми се навозимо на море живота и пловимо од ове видљиве обале ка оној невидљивој. Обе обале имају много сличнога и различнога међу собом. Једна је велика разлика у томе, што на овој обали осећа се час плима час осека, док се на оној осећа и види само плима. Шта то значи? Значи, овде се час више света рађа, час више умире, док је тамо сталан прилив, без одлива, стална плима без осеке.

Јер се, браћо, овде рађамо, не за овде. Овде живимо не ради овог живота. Чим се родимо овде, ми бивамо уписани у вечну књигу онога света, у житељство и грађанство на оној страни, одакле нема повратка. Уколико је већа осека на овој страни, утолико је већа плима на оној.

Ми сви жалимо за умрлим рођацима и пријатељима. Јер, смрт значи растанак, а љубав не може без суза да поднесе растанак. И бесмртни Христос, победитељ смрти, пустио је сузе над својим умрлим пријатељем Лазаром. Сама топлина љубави раскрављује наше срце и изазива сузе. Љубав не подноси без бола растављеност, подвојеност, удаљеност. Љубав тражи близину, јединство, чак до истоветовања два или више лица. Ја сам у Оцу и Отац у мени — то је љубав. Оче, нека сви једно буду, као Ти што си у мени и ја у Теби, да и они у нама једно буду. То је љубав.

О ви ожалошћени, немојте мислити да ја не опажам болно питање на дрхтавим уснама вашим: па зашто ми Бог љубави узе моју љубав, моје слатко чедо? Или брата? Или сестру? Или сина? Или ћерку? Или миле унуке? Или добра супруга? Или супругу? Или снаху, или девера, или ђеда? Ај, браћо моја, узе их Бог баш из љубави, и баш зато што је Он, Бог наш, Бог љубави. Узе их у онај свет, тамо где је стална плима од путника који се враћају из далеке земље у вечну отаџбину, Оцу своме небесноме.

Дошао је рат, и настала је велика осека на овој обали, али велика плима на оној обали мора живота. Девојка бере руком цвеће по ливади, а косац коси брзо и изреда. У доба мира анђели Божји беру једног по једног, а у доба рата косом косе.

Је ли праведан Бог? Више, него праведан. Је ли милостив Бог? Више, него милостив. Зар то није правда и милост кад Он узима твоје чедо да се не мучи више овде и уведе га у свој царски двор? Кад би земаљски цар потражио твоје чедо у свој двор да се тамо васпитава и расте, ти би га радо дала. Мећутим, сваки земаљски цар је смртан човек. Кад он умре твоје дете може бити избачено из царскога двора. А небески цар не умире. И твом детету тамо је осигурана вечна срећа, какву перо не може описати, ни језик исказати. Због тога, поклонимо се Господу Богу, господару живота и смрти и предајмо се Његовој светој вољи. А ми се спремајмо да се удостојимо видети се у небесном царству са праведним рођацима нашим, спремајмо се свим оним што црква прописује, а нарочито молитвом и милостињом. Амин.

---