Испричаћу ти причу што су мени
причали православни Арапи из села Бетџале код Витлејема. У старо, прастаро
време, далеко, далеко пре рођења Христова, беше у Витлејему човек по имену
Јесеј, син Овидов, унук Возов и Рутин. А тај Јесеј имаше осам синова. Најмлађи
син Јесејев зваше се Давид. Беше Давид пастир, и пасаше овце око Витлејема.
Свето Писмо описује Давида као младића стасита, смеђе косе и лепа лица. Уз то
још бејаше овај лепи пастир необично снажан и храбар. Кад би му лав или медвед
ухватио овцу, он би лаконого стизао звера, отимао овцу из зверских чељусти а
звера убијао. И тако, дакле, беше Давид заиста добар и поуздан пастир свога
белога стада. А много поштоваше оца свога, као Бога. Често пута Давид је спавао
у пољу, на широкој постељи земље покривен златотканим ћилимом звезданог неба.
Но оно што ћу ти испричати није се догодило у отвореном пољу под звездама него
у једној каменој пећини украј Витлејема.
Био тако један врућ дан, какви су чести дани у тој источној земљи. Давидове
овце полегале у хлад под маслиново дрвеће. Сунце је пекло свом својом силом, и
овце су дахтале од жеге. Па и Давиду поста жега сасвим досадна. Зато он уђе у
ону пећину, да се склони од врућине и да се одмори. У пећини је хладовито у
летње дане а топло у зимске. Ушавши у пећину млад пастир се одмах осети
пријатно, па седе; убрзо задрема, леже и заспа. Али не постоја дуго а то Давид
осети нешто хладно по рукама својим, и трже се иза сна. Кад отвори очи, авај,
он виде ужасну змију како се сколутала њему на прси и обавила око његових руку!
Још уздигла своју пљоснату главу над његовим лицем па језиком палаца. Очима
злобно и устремљено гледа у лице младићево, очима што сијају као жеравице. У
пећини мрак, и у мраку очи оне немани као две жишке! Давид се сав стресе од
страха. Његов положај био је очајан, ван спасења. Ако само мрдне руком или
главом, змија ће га сигурно угристи, и сасути свој отров у крв његову. О колико
му је лакше било борити се са ричућим лавом и урлајућим медведом него са овим
пузећим немуштим гадом! Шта да ради? Уједном се сети Давид свог старог
помоћника у невољама, свога Господа, па узвикну из срца, пуног бола и суза: Не
остави ме Господе Боже мој, не одступи од мене! Похитај ми у помоћ избавитељу
мој од тешких беда! Тек што изрече те речи, а гле засија се нека необична
светлост у једном углу пећине. Беше светлост у облику великог круга у висини
човека. Усред тог круга од светлости Давид угледа красну девојку, благу и
озбиљну у исто време. Девојка сеђаше са напред погнутом главом, и држаше на
рукама чедо, тако предивно чедо какво Јесејев син никад очима својим није
видео. Наједном усправи се дете у крилу своје матере и оштро погледа на змију
очима као двема муњама. И пружи дете прст према вратима од пећине као
заповедајући змији да изађе. На мах се змија одви од Давидових руку, опружи се
и одгмиза напоље. Давид скочи и простре се по земљи пред девојком и дететом у
светлости. Хтеде да искаже своју благодарност за неочекивано спасење, и таман
кад му дође реч у грло, он отвори очи, али - ништа више не виде. У том цела
пећина испуни се неким слатким мирисом као од скупоценог тамјана и измирне.
До
смрти своје Давид није могао заборавити овај чудни доживљај. Од пастира уздигао
се до цара, али оно му је стално било у памети. Као цар он је саставио две
прекрасне песме, једну: Најлепшем од синова човечијих, а другу опет: Царици
у ризама позлаћеним. И те песме он је певао као цар уз харфу на високој
кули својој у Јерусалиму.
А
ти, бато, сад погоди: која је оно пећина? Шта означава она страшна змија? Ко је
била она девојка, а ко дете? Да бих ти олакшао да све погодиш ја те поздрављам
радосним поздравом:
Христос се роди!
