 |
| Свети Прохор Пчињски |
Преподобни отац наш Прохор, подвизавајући се
подвигом добрим у Нагоричанској и Козјачкој пустињи, би јављен свету као
светило за царовања благочестивог цара Диогена, који је царовао од 1067 до 1071
године. Родитељи светога Прохора Јован и Ана побожно живљаху у селу Овчепољског
краја Скопске области. Беху то људи тужни, јер не имађаху деце. Горећи од жеље
за децом, они усрдно узношаху топле молитве Богу и многе милостиње даваху
сиротињи и црквама. И Господ погледа на њихове молитве и милостиње, и дарова им
утеху и велику радост: Ана заче у старости и роди сина, који на крштењу доби
име Прохор. А када Прохор напуни осам година родитељи га дадоше да учи књигу. Просвећиван
Духом Божјим, Прохор веома напредоваше у учењу, и тиме много радоваше своје
благочестиве родитеље.
Када Прохор изучи књижну мудрост боље од својих вршњака и
постаде пунолетан, родитељи намислише да ожене свога сина јединца, да би добили
наследнике. Али преподобни не хте да себе окива оковима светским, јер му се
душа отимаше к небу и срце његово љубљаше Бога изнад свих красота света и
земаљских чари. Горећи пламеном љубављу према Господу, он жуђаше да My даноноћно служи умом и срцем, духом и телом. Зато је волео цркву и њена
богослужења, и сваки дан одлазио у њу на молитву. To беше најслађа храна његовој побожној души. Слушајући речи Господа Христа у
Еванђељу: Који љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан; и који
ме љуби, нека узме крст свој, и иде за мном, - Прохор се, укрепљаван и озараван
Духом Божјим, реши да остави свет и све красоте света, и да се сав посвети
Богу. Изишавши из цркве, где слушаше ове речи Господње, он све своје имање
раздаде сиромасима, и отиде у пустињу, певајући заједно с пророком Давидом:
Жедна је душа моја Бога, Бога живога. Као што кошута тражи потоке, тако душа
моја тражи тебе, Боже! (Пс. 41, 2, 1).
Дошавши у пустињу Нагоричанску што је у Жеглиговском
крају, Прохор нађе у њој малу пештеру и покрај ње мали извор воде, и ту се
настани. И стаде се подвизавати подвигом дивним и спасоносним, имајући увек
пред очима душе Бога Творца и Спаситеља. Храна му беше биље и трава. Па и то
узимаше само једанпут у три дана. Молитвом пак свагда храњаше душу своју.
Живећи на такав начин, преподобни проведе у пустињи тридесет две године, и за
то време не виде лица човечија. А дружаше се са зверовима који му понекад
долажаху.
По промислу Божјем догоди се ово: Диоген, који је имао
постати цар, дође у лов у пустињу, где се преподобни подвизавао. И он угледавши
једну срну стаде је гонити. Срна бежећи дотрча пећини преподобнога, који ју је
често хранио. Видећи срну силно уплашену, преподобни је упита: Зашто тако
бежиш? - Утом пристиже и Диоген, па угледавши косматог старца, обученог у подерану
хаљину, он се силно препаде па удари натраг и наже бежати. А свети пустињак,
провидевши духом да ће Диоген ускоро постати цар, стаде га звати, говорећи:
Диогене, врати се! не бој се! стани! па и ја сам човек. - Чувши ове речи
преподобнога, Диоген се врати, и са страхом паде пред ноге чуднога старца
тражећи благослов од њега. Свети старац га благослови и пророчки му рече:
Диогене, иди одмах у Цариград, јер ће те Бог уздићи на царски престо. А тада не
заборави мене. Те пак хаљине што су на теби, остави у нарочитој одаји, и чешће
навраћај да их видиш, опомињући се и мене старца који живи у овој пустињи.
 |
| Манастир Светога Прохора Пчињског |
Диоген послуша старца и одмах отпутова у Цариград. И
пророчанство светога старца се испуни: кроз неко време Диоген постаде цар. И
поступи по налогу светог пустињака: своје пређашње хаљине остави у нарочитој
одаји. Али убрзо заборави на њих. Тридесет година после тога преподобни Прохор
се јави Диогену у сну и рече му: Зашто, Диогене, заборави своје пређашње хаљине
и мене старца? Постарај се да ми подигнеш макар мали храм.
Пробудивши се, цара обузе страх, и оде одмах да види
своје старе хаљине; и опомену се свега што му рече преподобни старац. И желећи
да испуни жељу преподобнога, цар крену у пустињу, у којој беше пронашао светог
подвижника гонећи срну. Дошавши у Жеглиговски крај, цар не могаде пронаћи
светога старца. Јер пре тога, по промислу Божјем, старац пређе у планину
Козјак. A то би овако: Анђео Господњи јави се
преподобном Прохору и рече му: Бежи одавде дубоко у пустињу, и настани се у
Козјаку.
Свети Прохор послуша глас анђела Господњег, и дошавши у
Козјак обрете малу пећину и настани се у њој. И ту живљаше још тридесет година,
подвизавајући се постом и молитвама, и угађајући Богу испуњавањем светих
заповести Његових. Таквим богоугодним животом он стече велики дар пророштва и
чудотворства. И тада, већ у дубокој старости, јави се у сну цару Диогену. И цар
путујући нађе место подвига угодника Божјег, и ту му у Нагоричану подиже храм.
Али цар много туговаше што не зна где почивају његове мошти. Зато се усрдно
мољаше светоме Прохору, да му открије своје мошти. И свети Прохор му се јави у
сну и рече му да његове мошти тражи у Козјачкој пустињи. И цар посла много
војника да траже светитељеве мошти. И тражаху их много дана, али им труд би
узалуд. А старац један, стојећи на врху Козјака, одакле се могао видети сав
Козјак уздуж и попреко, угледа белога орла где се вије изнад пећине у којој
беху свете мошти светог пустињака Прохора. Тамо се упутише са царем Диогеном
сви који трагаху за моштима преподобнога, и нађоше у пећини светитељеве мошти
нетљене. Цар и сви са њима падоше ничице пред светим моштима, па их са великим
страхопоштовањем и побожношћу узеше и понесоше уз појање црквених песама,
пређоше реку Пчињу и дођоше у новоподигнути Нагоричански храм, који беше далеко
од пећине у којој су пронађене свете мошти. А када сутрадан дођоше у храм, не
нађоше у њему свете мошти, које се саме беху вратиле у своју пећину. Но они их
поново донесоше, а оне се поново вратише. Тако би три пута. Тада цар одлучи да
светитеља однесе са собом у Цариград: и натоварише свето тело на мазгу. Али
мазга се не хте макнути с места. Цар виде у томе жељу светога оца Прохора, и он
нареди те се подиже нова црква на реци Пчињи, и у њој досада нетљено почивају
свете и чудотворне мошти, из којих тече свето и целебно миро.[1]
Новоподигнута црква би освећена у присуству цара и много
народа; а уз цркву и манастир. Цар узе леву руку светитељеву и однесе са собом
у Цариград, а остало цело тело остави у новој обитељи, које непрекидно точи из
себе целебно миро на утеху, помоћ и исцељење свима који са вером и љубављу
приступају светом угоднику Божјем, преподобном и богоносном оцу нашем Прохору
Пчињском,[2] чијим
молитвама нека и нас Господ помилује и спасе.
- To je данашњи манастир светог Прохора Пчињског: свете мошти светог богоугодника почивају с десне стране светог олтара, и точе свето миро; и данас бивају еванђелска чудеса од ових светих моштију.
- Свети Прохор се подвизавао у једанаестом столећу. - To je данас једини мироточац у земљи Србској.
Извор: Житија Светих, Свети Јустин Поповић
