На свадби у Кани нестало вина. Богородица виде госте зачуђене а
домаћина постиђена. Побуђена милошћу и сажаљењем она се обрати Сину
своме за помоћ или савет говорећи: немају вина. А Исус њој на то: што је мени и теби, жено? Ове речи Исусове теби се чине као укор, и ти због тога пишеш и питаш.
Није укор, није. Јер да је био укор, Богородица би то осетила у ономе
часу јаче него ми данас. И да је осетила то као укор, заћутала би и не
би више речи проговорила. Међутим, она је одмах рекла слугама: што год вам рече, учините.
Што је мени и теби, жено? Ово су речи просвећења а не укора. Господ
хоће да Своју Мајку просвети а не да укори. Она је из сажаљивости
мислила о нижој, телесној потреби присутних, а Он о вишој, духовној.
Она је желела да све буде у реду и по обичају, и без ичијег ожалошћења
или постиђења, а Он је желео да буди успаване и лечи оболеле душе
људске. Он је сишао међу људе да водено биће наше претвори у вино, пепео
у огањ. Богомајка, истина, хтела би да Син њен учини добро дело
људима; али добро дело на које она помишља сасвим је малено. Он хоће да
учини добро дело људима - у томе се срце Његово слаже са срцем Мајке
Његове - али дело превелико, сразмерно Његовој величини и корисно свима
коленима до краја света. За тренутну телесну потребу сватова могло се
вино позајмити и у комшилуку. У тој земљи није оскудица у вину. Али
није важно вино но чудо. Вино људи попију и забораве, а чудо се не
заборавља. Вино као телесна потреба припада царству земље, док чудо као
душевна потреба припада царству неба. Богородица је тренутно помислила
на ово прво; Господ је мислио на ово друго. Видећи Видовити јасно, да
су се мисли Његове Матере удаљиле од Његових мисли, Он хоће да је тргне
из нижег царства и узведе у више. Зато јој говори благо: што је (заједничко) мени и теби, жено? Златоуст
пише о том следеће: "Ово нису биле речи обличења матере но
домостројства", тј. стројења Царства Небеског како у души Богомајке тако
и у душама свих који буду чули или читали ове речи. Сети се, како је
Исус рекао сестри Лазаревој: Марто, Марто, бринеш се и трудиш о многоме, а само је једно на потребу. И
ове речи нису речи укора но просвећења. Царство Небеско је изнад
свега, и све људске бриге и трудове ваља управити ка томе царству.
Но зашто Господ рече: жено, а не: мајко? Да би у том часу јаче истакао
разлику између мисли Његових и мисли њених. Јер да је рекао: мајко, ми
не би толико обраћали пажње горњим речима нити би осетили разлику у
мислима њиховим у том тренутку. Петру је морао дати много јачу лекцију
рекавши му: иди од мене, сатано! јер не мислиш што је Божије него људско. А да му је рекао: иди од мене, Петре (или: човече)! Ни Петар ни ми не би запазили бездан, који је делио њега од Господа.
Да ли је Богородица разумела тада Сина свога, и да ли је примила
поуку? Потпуно. Одмах је престала да саветује Саветодавца и упућује
Путовођу, па се послушно и смерно вратила ка својој улози: да код људи
припрема пут за Њега. Она се зато обраћа слугама и говори им: што год вам рече, учините. И кад су слуге учиниле све што им је Он рекао, тада је она заједно са свима у трепету душе очекивала неочекивано.
Да и ми послушамо Свету Богомајку, брате. Да учинимо све што нам је
Син њен заповедио. То је у нашој власти. А кад све учинимо што је
речено, да са трепетом очекујемо неочекивано. Наиме, да очекујемо чудо
од Њега, чудо претварања телесног човека у духовног, земаљског у
небеског - воде у вино.
Мир ти и радост од Господа.
