Пишеш ми, да мора да има нешто на крају крајева. Читао си, велиш,
књигу о звездама од некога великог астронома, па ти је пало у очи
тврђење тога славног научника: "без Бога се ништа у свету не може ни
разумети ни објаснити". Отуда си и ти дошао до закључка, да има нешто.
Кажи, сине цар Лазарев, има Бога, и буди радостан! Има нешто - тако
говоре многи школовани људи. Но, ако ти останеш до краја живота само
при тој речи: има нешто, твој ће сав живот бити ништа.
Једна тренутна слутња, да постоји нека огромна тајна сила иза видљивог
света, није још ни из далека она вера, животворна и плодоносна, која
осветљава наш пут и указује наш циљ.
Казати само има
нешто не значи изаћи на видело дана. То једва значи, да је путник
превалио поноћни мрак и својим проширеним зеницама назрео беласање на
истоку. А одатле до великог сунца над теменом још је дуг пут. Пожури да
те смрт не постигне у том сумраку. Да бар умеш да речеш: има Неко,
зора би зарудела над животом твојим.
Познај
Створитеља свога, брате драги. То је важније од познања створења
Његових. Не буди у друштву оних, на које се апостол жали говорећи: више поштоваше и послужите твари него Творцу (Рим.
1,25). Гле, Свевишњи уметник стоји покрај Својих дела. Ти си се сувише
загледао у Његове уметничке творевине, које донекле отварају очи, а
потом заслепљују. Зашто не приђеш Уметнику и не упознаш Га, и не
представиш Му се? Христос је зато и дошао на земљу, да ти пружи руку и
да те приведе. Ко не приђе ближе Уметнику у овоме свету, у Његовој
пречудној радионици, не упозна Га, не представи Му се, и не поклони Му
се, неће бити пуштен ни у двор Његов на небесима.
Ово ти пишем тек вративши се са једног погреба. Умро је један ваљан
младић у Охриду. На самртном одру лице му је било светло, светлије него
за живота. Живео је по вери и упокојио се у пуној вери. Сасвим млад,
ама разуман. А ти си већ старији господин.
Мир ти и милост од Бога.
