Има их, има пуно. Да их нема, сунце би се јарко угасило. Јер нашто би тако скупоцено кандило светлило једном зверињаку?
Требало би мени много хартије да испишем дивне примере правих
хришћана, које сам само ја срео у животу. И теби много времена да читаш и
душу своју наслађаваш. За сад огледај себе у овом једном примеру.
Били смо прошлог лета у Мачви. На једној малој станици чекали смо воз.
Ја смотрих једну старицу сељанку покрај шина. Увело старачко лице, но
обасјано оном чудном тајанственом светлошћу, која се често запажа на
лицима духовних људи. Упитах је:
- Кога чекаш, сестро?
- Па, кога ми Господ пошље, рече она.
Из даљег разговора сазнадосмо ово: сваки дан она долази на станицу да
види да ли ће бити неки сиромашни путник који би потребовао хлеба и
конака. Па кад се такав деси, она би га примила радосно као од Господа
послата. И водила би га својој кући, која је ту на један километар
даљине.
Још разумесмо из разговора, да она чита
Свето Писмо, и одлази у цркву на службе, и пости, и држи сав закон
Божији. Њени суседи после нам рекоше, да је та жена права светица.
На крају ја покушах да похвалим њено јеванђелско гостољубље. Но пре него ја доврших она уздахну и рече:
- Зар нисмо ми Његови гости сваки дан, целога живота? И сузе јој се засијаше у очима.
О милостива и слатка душо народна! Мој млади пријатељу, ако се зовеш
учитељем народним, можеш се често и постидети, но ако се зовеш учеником
народним, нећеш се постидети никада.
Света милост Божија нека те обасја.
