4. Писмо. Госпођа Индумати пише своме супругу Пандит Гаури Шанкари из Алахабада

Желим ти срећу, више теби него себи.

Ти си ја, ја сам ти⁵. То осећање од наших првих дана, у мени и сада после двадесет година стоји расцветано као најлепши лотос на светој реци Гангу⁶. Још је то осећање због дугог твог одсуства и појачано. Из дана у дан и из ноћи у ноћ више сам с тобом у теби по тој дивљој Европи него ли овде у нашој Индији. Заиста више сам ти него ја. Тамо је с тобом моја стварност, овде је само моја сенка. Примила сам неколико твојих писама убрзо једно за другим, све једно болније од другог. Па кад ти као брамин, заветан на уздржљивост и строгу објективност тако црно пишеш о Европи, онда могу мислити како је страшна та зверска земља, која ништа друго нема до зуба и стомака. Зато, да би ти олакшала, узела сам на себе труд и дошла у Алахабад⁷ на "свечаност свећа" у част богиње Кали.

Теби је та свечаност позната, јер смо заједно на њу ходили неколико пута. Али никада као сада није ми она била ни лепша ни свечанија – ај нити тужнија без тебе. Кажу да је ове године било око два милиона поклоника у Алахабаду из целе Индије. Као да је песак на обали Ганга оживео и претворио се у људска бића. Довела сам собом и нашег сина Ануширвана. Никада раније он није био у Алахабаду. Ноћу када су поклоници запалили милионе свећа и спустили у свету реку у част богиње Кали, призор је био тако величанствен, да је Ануширвана скакао и пљескао рукама од чуда и узбуђења. Ја сам му рекла, те је својом ручицом запалио и у Ганг спустио седам свећа за твоју срећу, и то у част наших највећих божанстава: Браме, Вишну, Шиве, Индре, Савитри и Кали. Да ти буду заштитници на путу кроз ту зверску џунглу. А и ја сам од своје стране запалила много свећа у част омиљене ми Кали, да нам те она сачува и жива поврати.

Ти си ја, ја сам ти.
Поштује те и клања ти се
Индумати

---

⁵ "Ти си ја, ја сам Ти"; овај израз често се употребљује у Индији. Њиме се хоће да представи понекад јединство једног људског бића с другим а понекад јединство човека с неким божанством. У песмама и молитвама богу Кршни овај се израз често употребљава.

⁶ Хиднуси сматрају Ганг за свету реку. Тако се сматра и река Џумна, но мање него Ганг.

⁷ Алахабад је град у средњој Индији на обали Ганга. Велике верске свечаности приређују се у том граду сваке године. Нарочито је позната "свечаност свећа" у част богиње Кали, жене бога Шиве.

30. Порука србском народу из логора Дахау

Ако ћемо се хвалити, киме ћемо се хвалити? Пазите, браћо, како ја постављам питање: не кажем чиме ћемо се хвалити, него киме ћемо се хвалити. Ако се неко хвали стварима, хвали се нечим; ако ли се хвали људима, хвали се неким. Скупљи су људи од ствари, и хваљење људима боље је од хваљења стварима. Неко се хвали својим заслужним претцима, неко васпитаном децом, неко верним пријатељима, неко својим херојским народом. Такви су људи племенитији и виши од оних који се хвале чопорима свиња или дијамантима или бисером или сребром или златом или прстењем и минђушама и скупим хаљинама, или колима и коњима и другим сујетним бременима, којим товаре лађу свога живота да би потонула пред капијом Раја.

Ми, Срби, као народ имали би се и киме и чиме по хвалити. Али, ако ћемо се уздићи изнад себе и изнад своје имовине, и похвалити се неким који је најсјајнији украс наше историје и највећа вредност нашега живота, онда ћемо се хвалити Спаситељем света, Господом Исусом Христом.

Дакле, три су ступња хвале којом се људи и народи могу хвалити. Најнижи је ступањ кад се неко хвали стварима, тј. нечим. Виши је ступањ кад се неко хвали људима, тј. неким. А највиши је кад се неко хвали Богом створитељем својим.

Хоћемо ли се ми, Срби, хвалити културом својом? Шта је култура? То су рукотворине људске, дела руку људских. То су ствари. Ако се будемо хвалили културом, онда ћемо се хвалити нечим, а не неким; хвалићемо се мртвим стварима, а не разумним бићима. Бићемо дакле на најнижем ступњу хвалисања. А могли би се хвалити својом култу ром; ваистину могли би; јер смо је имали и јер је имамо. Ваистину могли би пре многих других, кад то не би било испод стида и достојанства. Европа се хвали културом; Срби никад у историји својој  нису се хвалили културом.

Ако се дакле почнемо хвалити културом, скренућемо са свога пута и ударити туђим путем. То смо били и учини ли, скренули смо са свога пута и ударили туђим путем, због чега смо и пострадали као никад и нико...

Ако се Европа хвали културом, она се хвали не неким, него нечим. Јер, и други народи имају своју културу, те им европска није потребна. Неки пак, народи као Индијани и Кинези имају културу много лепшу, разрађенију и утанчанију, од европске културе, због чега они и мрзе и презиру европску културу. Зато кажемо: ако се Европа хвали културом, она се хвали ничим.

Да је Европа остала хришћанска, она би се хвалила Христом, а не културом. И велики народи Азије и Африке, иако некрштени, но духовно настројени, то би разумели и ценили. Јер, и ти народи хвале се сваки својом вером, својим божанствима, својим верским књигама: неко кораном, неко Ведама, или другим. Не хвале се они, дакле, делима руку својих, својом културом, него нечим што сматрају вишим од себе, управо највишим у свету. Само се европски народи не хвале ни Христом, ни Христовим Јеванђељем, него се хвале својим опасним машинама и јефтиним фабрикатима, тј. културом својом. Последица тога европског самохвалисања наметљивом културом, јесте то што су сви нехришћански народи омрзли Христа и хришћанство. Омрзнувши оно што је мало омрзли су и оно што је највеће. Омрзнувши европске производе и људе, омрзли су и европскога Бога. Но, авај, Европу то и не боли. Она је пре свију омрзла и одбацила свога Бога. До тога незавидног положаја довео је европско човечанство његов погрешан развој под утицајем једне погрешне цркве кроз последњих девет стотина година. Нису зато криви европски народи; криви су духовни вођи народни. Није криво стадо; криви су пастири.

Да је среће Европа би се хвалила хришћанством као својим најдрагоценијим наслећем и највећим достојанством. То би требало да буде, и то је било првих векова после Христа, тј. да је Европа била тезоименита хришћанству, да се истоветовала са хришћанством. Слављење Христа и проповедање Христа свима континентима и свима народима, то је била Богом одређена мисија европског континента. Ван хришћанства Европа нема ничим да се похвали. Без Христа Европа је најсиромашнији просјак и најбезочнији пљачкаш овога света.

Србија је сусед Европе, али Србија није Европа. Нека помогне Европи, ако хоће и може, али нека се не улева у Европу и не губи у Европи. Речју: нека буде с Христом, нека се хвали Христом и ничим више, па ће се небесна светлост просути пред њом на путу. И знаће куда иде. Видеће свој прави пут. Нека прославља Христа од сад као и до сад, и неће се постидети. Нека је од Христа Србији милост, а Христу од Србије слава и похвала на век века. Амин.

---

123. Писмо. Правнику Ђорђу М.: О другој заповести

Као веран православац ти би хтео да браниш веру своју од најамника што се одродише и одверише из Јудиних побуда. Они ти говоре да су иконе идоли, и да се поклоњење иконама противи другој заповести Божијој. Излази, дакле, да је право Хришћанство идолопоклонство! То тврде секташи, који су се јавили у свет тек пре једног људског века!

Упитај их, ко је поништио идоле на Балкану? Ко је испразнио Атину и Рим од шуме идолских кипова и храмова? Ко је оборио Јупитера, и Дијану Ефеску и Астароту Вавилонску, и Изиду Мисирску? Ко је свукао Перуна с Кијевског брда и бацио у Дњепар? Ко је очистио од идола предњу Азију, северну Африку и сву Европу? Да ли то нови секташи или велика Црква Христова, која је у љутој борби против идолопоклонства дала на милионе људских жртава и свој календар испунила именима мученика за веру у једног истинитог Бога? Њихова секта нема ни једног јединог мученика за веру Христову. Нити је она уништила иједног идола у свету. Они уопште немају никаквог календара хришћанског. И када би га хтели имати, не би га могли саставити од својих светаца него од својих памфлетиста и брошуриста. Ако им је до борбе са идолопоклонством, шта траже на Балкану, где су пагански идоли нашли склоништа једино у музејима? Кад им срце гори ревношћу против идола, зашто не иду у широку Азију, и у Африку, и међу црвенокожаре американске, где је паганизам на жалост у јеку данас као и пре хиљаде година? Свакако не иду у те пределе због тога што је тамо живот једног мисионара у опасности. Читао си о Дон Кихоту, како је огласио ветрењаче мирних људи за утврђене замкове својих непријатеља, па онда јуришао на њих у бојној опреми, да их освоји. Тако су и они огласили наше свете иконе за идоле, па бесомучно јуришају на њих. Јер им се не иде никако у џунгле азијске и афричке.

А ти знај, да како је дан различит од ноћи тако су хришћанске иконе различне од паганских идола. Идоли су кипови измишљених и уображених бића, док су иконе изображења светитеља, који су у истини живели на земљи, својом вером прославили Христа, а на небу удостојили се Царства Божијега. Онамо маштарије, овде стварност. Онамо лажи и опсене, овде истина и само истина. Идоли одводе човека од правога Бога, док иконе приводе човека правоме Богу. Својом другом заповешћу Створитељ је хтео одвратити људски род од оног што га одваја од Њега, то јест одвратити га од свих демонских лажи, опсена и маштарија.

---

3. Писмо. Теодосије Мангала пише митрополиту од Малабара

Христос воскресе, дедо митрополите. Кажи: Ваистину воскресе. Тако ћемо се онда по србски поздравити и отпоздравити.

Јуче смо се тако поздрављали и отпоздрављали у двору србског краља, а то је махараџа над Србима. Срби се тако поздрављају и данас другог дана Васкрса: па ми још кажу, да се тако поздрављају кроз пуних четрдесет дана, све до празника Вазнесења Христова. Заиста дивно и дирљиво.

Но јучерашњи дан, први дан Васкрса, био је за нас Индијце дан усхићења и духовног оснажења. Били смо краљеви гости најпре на молитви у дворској цркви а по том у двору на доручку.

Ти си већ гледао православну литургију, па ти је познато, како је она драматична и мистична. Зато ти нећу описивати оно што знаш. Само ћу ти саопштити дословно преведену беседу старог дворског свештеника, коју је он изговорио на крају литургије. Потрудио сам се да дођем до овога превода и по својој личној жељи а и по жељи мојих другова. Пандит Гаури Шанаре и Раме Јамуне Сисодије. Беседа гласи:

"Краље господаре, Христос воскресе!

По праисконом плану божјем требао се Месија или Спаситељ света спустити у мутну бујицу историјског живота човечанства, која је дотле као нека понорница вукла све људе у подземни ад, да је избистри и да јој управи ток навише ка бесмртном царству небесном, царству вечне светлости и вечног живота.

Тај задатак потпуног светског преокрета није могао извршити човек, чак ни највећи од највећих, но само Бог свемоћни. Зато се као Месија јавио у свету вечни Син вечнога Оца у личности човека Господа Исуса Христа, рођеног телесно од Духа Светога и свете Деве Марије, и препуног божанске мудрости, силе и красоте. Јавио се усред народа јеврејског, кога је Бог вековима припремао кроз пророке и праведнике, и кроз страшна знамења и чудеса, и слике и прилике, речи и символе. Но о слепила људског! Његови га не примише. Јевреји га одбацише због тога што Он беше добротвор свих људи и народа а не само Јевреја, и што се показиваше Месија целог света а не само малог племена Израиљева. Дегенерисани у визији и у вери јеврејске старешине Исусова времена вољнији су били да прогласе за свога Месију разбојника Вараву, који се крваво обрачунавао са Римљанима што су пролевали јеврејску крв, него Исуса, који је проповедао милост и љубав према свима људима. Сваког оног ко би учинио неко добро нејеврејима, Јевреји су сматрали као свог злотвора, па ма колико он и њима добра чинио. По њиховом појму, Месија је морао чинити добро само Јеврејима, но исто тако морао је чинити зло свима другим народима.

То је била суштина сукоба, краље господаре. Сукобила се завист и доброта, пакост и љубав, самољубље и човекољубље, тесногрудост шовинистичка и свечовечност Божија, мрак духовни и светлост небесна.

И зло је победило добро. Но та победа је била привидна. Она је трајала само три дана. Трећи дан је Христос васкрсао из гроба. И добро је дакле победило зло. И та победа траје, слави се и шири ево две хиљаде година. Победа зла трајала је непуна три дана а победа добра траје ево две хиљаде година и трајаће до скончања времена.

Велика је победа над злобом људском. Још је већа победа над злобом демонском. Али је највећа победа над смрћу. Христос је однео све три победе: и над људима, и над демонима, и над смрћу.

Ко је икад од великих људи однео све три ове победе? Нико. Ако је неко побеђивао људе, нико није побеђивао демоне. Ко је икад ико од највећих људи света и помислио да победи смрт? Никад и нико на пет континената света. Једини Христос троструки је победилац: несравњив и недокучив и недостижан.

Овога Христа, победиоца над свим победиоцима, обгрлио је наш србски народ пре хиљаду година, и од Њега се не одваја. Ништа му није драже од Христа, ништа светлије и ништа светије. Крст Христов постао је застава србског народа. На свима бојиштима, где се народ србски бранио од неверника, лепршао се крсташ барјак, како под царем Душаном, тако и у Лазаревој војсци на Косову, тако и под нашим сељачким устаничким кнежевима Карађорђем и Милошем, на Мишару и Љубићу.

Месију света, кога су Јевреји одбацили и распели на крст ми Срби смо примили и од Њега учинили заставника нашег народа, наше историје, наше судбе.

Али зато је наша историја поновљена драма Његова живота. Зато смо ми као народ Христов много пута страдали, много пута умирали и много пута васкрсавали. Наш је историјски пут обележен крвавим крстом и светлим васкрсењем. Све у знаку Христа, распетога, и васкрслога. И све наше велике историјске личности прославиле су се само зато што су прошле путем Христовим, путем Голготе и Васкрсења.

Због тога је, краље господаре, нама Србима Велики Петак двоструко тежак а Васкрс двоструко радостан. Јер оплакујући Христова страдања под крстом на Велики Петак ми оплакујемо милионе наших сународника убијених за Христа Бога кроз векове; а славећи Христово Васкрсење ми славимо и њих, бесмртнике у небесном царству Христовоме, у великој многомилионој Србији на небесима. У тој бесмртној небесној Србији налазе се и многи претци твоји, господаре, а надам се, као и сваки Србин, да има и мојих. Нашу радост ми мешамо са њиховом. И заједно са њима кличемо: Христос воскресе! А то значи: Бог победи сатану; живот прождре смрт; правда сатре неправду; љубав уништи мржњу; светлост прогна таму. Зато певајмо и утројмо: Христос воскресе! Христос воскресе! Христос воскресе! – радост донесе! Амин".

Кад будеш прочитао ову беседу, дедо митрополите, сам ћеш појмити, како је она учинила огроман утисак не само на мене него и на моје некрштене земљаке, на брамина Гаури Шанкару и на кшатрију Раму Сисодију. И то после нашег жалосног искуства у безбожној и окамењеној Европи.

А знај, да кад ти будеш примио ово писмо кроз месец дана, још ће се на све стране по овој чудној земљи разлегати поздрав: Христос воскресе и Ваистину воскресе!

Желим ти сваку срећу од Христа и остајем одани

Теодосије Мангала

---

29. Порука србском народу из логора Дахау

Свако створење Божје велика је тајна, запечаћена са много печата. Тек што се један печат скине, други се јавља. Никад ум човечји, сам по себи, без Творчеве помоћи не ће моћи сломити последњи печат на тајни ма којега бића и ма које ствари у природи. То није ни потребно.

И судба појединих људи и народа велика су тајна. И да нам благи Створитељ наш није понудио кључеве ових тајни преко својих пророка и угодника, Старога и Новога Завета, ми не би знали ништа, нити би икада могли пронаћи кључеве тајанствених судби људи и народа. И судба србскога народа је велика тајна. Управо страдање маленога србског народа, које превазилази страдање свих западних народа кроз историју, најтамнији је лист у судбинској књизи овога народа. Нити се тај лист даде прочитати без онога догледа што се назива Свето писмо.

А у Светом писму живот је људски описан као савез. Од различног савеза људи и народа проистиче и различита судба људи и народа. Углавном, две су врсте савеза, и то: или са Богом и оним што је угодно Богу или пак са противником Божјим и са оним што је противно Богу. Адам и Ева држали су се најпре верно савеза са Богом, па су после погазили љубав Створитеља свога и везали се савезом са сатаном. Најјачи и одлучни потез Божји да истргне род људски из срамног савеза са сатаном учињен је кроз Господа Исуса Христа: Сатана је побудио своје савезнике у људском облику да убију Христа. Али је Христос васкрсао својом божанском силом, и својим васкрсењем победио је и сатану и све његове савезнике. При растанку са својим ученицима рекао је победоносни Спаситељ: Даде ми се сва моћ на небу и на земљи.

Са овим свемоћним Христом Спаситељем света везао је србски народ савез онда када се у име Његово крстио и Његовом науком просветио и облагородио. И с толиком се љубављу србски народ предао Христу и с таквим поверењем пошао за Њим као мало који други народ на Истоку и као ни један други народ на Западу. Но, и Христос је показао неописану љубав према Србима. У тој неописаној љубави Христовој према Србима, ту је кључ великих страдања Срба кроз многе векове, као и ових новијих у нашем веку. Ко има малу љубав према некоме, малом казном кажњава свога невернога друга. А ко има велику љубав, већма и бије невернога друга, у томе је кључ тајне. Све што Срби имају великог, светог и славног кроз хиљаду година, све им је то дошло од Христа. Али су са вез љубави са Христом Срби погазили, ако не сви а оно многи, и не једном него много пута. И ми смо због тога били бијени, онако љуто бијени како само увређена божанска љубав уме да бије невернога друга; бије, не да убије него да га отргне од савеза са ђаволом — сатаном. Јер отпад од Христа значи савез са сатаном, противником Божјим. А савез са противником Божјим значи савез са смрћу, савез са гробом, савез са неправдом, савез са мраком, савез са сваким злом и глупошћу, што све води у вечну пропаст, како појединце тако и народе (Ис. 28, 18).

Или ко може рећи, да се Срби кроз цео деветнаести век нису одвајали од савеза са Христом, мало по мало, но непрекидно све до у наше дане, до последња два грозна рата? Одвезујући се од савеза са Христом, ми смо се везивали за све антихришћанско, подражавајући Западну Европу, давно одвезану од савеза љубави Христове а увучену у савез сатанске мржње човека против човека, и човека и народа против Бога.

Пред мојим видом стоји оваплоћена тајна страдања србског. Па знајући ту тајну јасно, ја могу само у име Христа и у име светих поколења србских из прошлости, светих и славних предака ваших, да вам викнем као Јеремија: Ходите сједините се с Богом савјезом вјечним (Јер. 50, 5). Или речима цркве која уз Часни пост позива своју децу овим речима: „разрјешитесја от великаго сојуза неправди". Нека сви ваши савези са овим светом буду ништа према савезу са Христом. Браћо, не вређајте више љубав Христову, да би избегли гњев љубави. Амин.

---

122. Писмо. Оцу којије свуда тражио лека сину

Свуда си му тражио лека, па ништа. Гдегод си чуо за неку гатару, ишао си. Ходио си и у Босну оџама за записе. Па кад све није помогло, позвао си најзад и свештеника. Али ни молитва свештеникова није помогла. Син боловао боловао па умро. Сада ти је живот постао без циља и без смисла. Помишљаш на самоубиство. Набавио си отров, ставио га себи под јастук, па се по целе ноћи решаваш, да ли да га испијеш или не. Питаш, зашто те Бог тако мучи?

И ја ћу тебе нешто упитати. Зашто ти мучиш Бога? Зашто мучиш намученог за тебе на крсту Исуса Христа? Он је тешке болове претрпео да би спасао људе од лажних богова, од лажних спасиоца и од свих мрачних сила што дејствују кроз лажне спасиоце. Па ипак ти си обишао Њега, јединог Истинитог, па си отишао прво тражити помоћ код Његових непријатеља, гатара и врачара. Апостол Христов овако саветује: болује ли ко међу вама, нека дозове презвитере црквене, и нека се моле над њим, помазавши га уљем у име Господње. И молитва вјере ће спасти болесника, и подигнуће га Господ (Јк. 5, 14-15). Ти си, истина, позвао свештеника, старешину црквеног, да чита молитву болеснику, али кад? Кад си обишао све врачаре и картаре! Разгневивши најпре Онога, који једини даје живот и здравље, почео си га онда молити. И то ко зна с каквим срцем и коликом вером! Свакако с подељеним срцем и с мало вере. Бог наш брзи је помоћник онима, који с целим срцем и пуном вером припадну искључиво к Њему. Ако ли се ко моли Богу и демону, остаје беспомоћан, јер Бог му неће а демон не може помоћи. Свети пророк Илија говорио је народу с подељеним срцем: докле ћете храмати на обје стране? Ако је Господ Бог, идите за њим,; ако ли је Вал (тј. сатански идол), идите за њим (1 Цар. 18, 21). А кад се разболи цар Охозија, не потражи помоћ у живога Бога него посла слуге у Акарон Велзевулу да питају, хоће ли оздравити. Свети Илија чув за ово оде к цару и рече: овако вели Господ: зато што си слао посланике да питају Велзевула бога у Акарону као да нема Бога у Израиљу - нећеш се дигнути с постеље на коју си легао, него ћеш умријети (2 Цар. 1, 16).

Ето тако си и ти Бога намучио и разгневио - нека ти опрости. Но захвали Му што ти је и сина узео и тебе сачувао од самоубиства, од душегубства. И што ти је оставио време за покајање. Предај се од сад Њему једином целим срцем. И љубав ће Његова утврдити живот твој, обасјати путове твоје, а сину твом даровати Царство Небеско. Мир ти од Христа васкрслог.

---

28. Порука србском народу из логора Дахау

Бог је мерач и Његова су права мерила.

Праведан је мерач и мерила су му тачна. То је свима нама велика утеха, ако добро чинимо, а страх ако зло чинимо. На мерилу Господњем нема грешке ни за милиграм. Нека се боји праведник, нека трепти грешник.

На капији града стоји кантар. Да се све измери оно што се на пазар доноси, да се измери на мерилу општем и правилном без варке и пристрастија.

Сви смо ми измерени на капији овога живота, када смо улазили у град и на пазар овога света.

На главној станици стоји велики сат. Сваки верује да тај станични сат показује тачно време, и свак навија свој часовник према њему.

Бог је господар времена. Он је свакоме определио време живота на земљи, неком дуже, неком краће, што је све једно и исто, према вечности онога света. Једна кап воде према океану. Једна травка у бескрајној зеленој степи.

Бог је, дакле, мерач вредности и његова су мерила тачна. Бог је бројач векова и година и дана и минута, и Он се не може збројати. Па кад је тако, браћо моја, онда је наша дужност поверити се Божјем кантару и Божјем сату. Све остало доћи ће само собом.

Лажна су мерила синова људских; нека нас то не збуни. Погрешно одређују злобни људи век праведнику; бедни су у незнању своме. Не знају за Бога. Јеврејске старешине измерише вредност Господа Исуса, Месије и Спаситеља света, измерише на својим лажним мерилима и нађоше да је Он мађионичар, а не Месија и да обмањује народ, а не спасава. Тако се кантар града Јерусалима показао лажан; какви ли су тек морали бити осталих градова у Израиљу! А Ирод посла џелата да убију новог цара Исуса, и учини покољ језовит: четрнаест хиљада деце поби, али Њега не уби. Мач његов не можe Њега дохватити, јер време Његова века било је друкчије обележено на Божјем сату времена. Иродов сат показао се лажан.

И тако у време оно показала су се лажна сва мерила људска, како мерила вредности, тако и мерила времена.

Какво је наше време?

Оценимо то на себи самима.

Велике силе, азијске и европске, под којима је робовао србски народ, измериле су наш народ на кантару своме и оцениле га незнатном ценом. Гледале су му време на своме сату и одбројале му дане овога века. И једно и друго, и мерење и бројање ишло је под званичном нумером науке и политике, непогрешне науке и непогрешне политике.

Али се и једно и друго осрамотило. Обоје се показало не као наука него као врачање у зелену ћасу.

Србски народ мерен је на Божјем мерилу и мера се показала висока. Па је бројан на Божјем сату и увек му се показао дуг. Шта су дакле лажне мере људске према праведној мери Божјој? И шта су лажне бројке синова људских према бројкама Сведржитеља?

Да нас Бог није мерио, браћо моја, ми Срби давно би били избачени из града и са трга овога света као штура и непотребна роба. И да нам године нашега века Бог није бројао, земаљске велике силе, земаљске осулине, давно би нас затрпале и отвориле пут преко наших гробова. Али Господ Бог је господар свакога бића које је Он створио. Да није Њега било, живе би нас прождрли непријатељи наши.

Јесмо ли ово разумели, браћо моја?

Јесмо ли се Господу срдачно захвалили?

Нисмо. Зато нас је ударио бич Господњи као бич пастира, што удара по стаду које скреће са правога пута.

Освестимо се. Поклонимо се Христу заједно са пасти рима и звездама и анђелима. Заједно са свима оцима и праоцима нашим србским. Поклонимо се свесилном Христу и прославимо Га са Оцем и Духом Светим на век века. Амин.

---