четвртак, 6. фебруар 2014.

15. На селској свадби

На домаћим светковинама често домаћин чини част званицама, а често званице домаћину. Кад „Цар учини свадбу сину својему" (Мат. 22, 2), онда он као домаћин чини част својим званицама, а када сиромаху цар дође на свадбу, онда гост чини част домаћима.
    
Овај последњи случај догодио се у селу Кани Галилејској на почетку наше епохе. Никад у историји света већи гост није почаствовао својим присуством и украсио свадбу једног сељака. Због тога најређег госта, Исуса, та свадба је остала епохална у историји хришћанства. Повест о тој епохалној свадби читала се и чита се на сваком венчању хришћанских младенаца. Не чита се та повест толико да се не заборави него да се нагласи печат светиње брака, који је Христос својим присуством и благословом, онда и заувек, ставио на ту божанску тајну сједињења два људска бића у једно.
    
Ако је Кана икада имала неког већег значаја, то је због пута, који је из Пеполенаиде водио преко ње за Капернаум и даље за Сирију, и због јаког извора воде у њој, где су се каравани заустављали, да би напојили и одморили камиле. У наше време Кана је осредње село, насељено Арапима хришћанима. Да није овде воде, за коју тврде да је и лековита, не би било села Кане; и да није било оне свадбе у Кани, не би Кана ни по чему стекла светски глас.
    
Ту свадбу описује нам присутни очевидац и сам сват свети Јован јеванђелист, најмлађи ученик Христов (Јов. 2, 1-11). Он не спомиње име ни младожење ни невесте нити њихових родитеља. А спомиње позване госте, Исуса и Његову матер и Његове ученике. Света Мајка није дошла са Исусом и ученицима, него пре доласка ових „онде беше она". Свакако је она била стигла раније да помогне са осталим женама.
    
Наједанпут настала је недоумица код домаћих и забринутост због нестанка вина. Било је много гостију, и званих и још више незваних, као што то обично бива на свадбама на Истоку. Осим сиротиње, која и без позива долази на такве свечаности, многи су дошли из целе околине, да виде Исуса, само да виде и чују Исуса. А домаћин је дужан почастити подједнако и незване као и зване. Отуда још у половини свадбеног пира нестаде вина. И наста шапат забринуте чељади, шта да се ради. Пожалише се и Марији, а она приђе Исусу и рече:
    
Немају вина.
    
Зашто то Њему да каже? Гле, и Он је гост. Где би Он могао набавити вина. Али она верује у Његову моћ, да помогне где нико други не може помоћи. На то јој одговори Исус:
   
Шта је мени и теби, жено, до тога? И још додаде:
    
Још није дошао мој час.
    
Ословити своју мајку са: женом, звучи опоро и прекорно у нашем језику, али у јеврејском као и у арапском реч жена има похвално знање, отприлике као домаћица, стопанка или госпођа. У овом благородном смислу Исус ослови и са крста своју Мајку са: „Жено, ето ти сина" (Јов. 19, 26).
    
А што рече, још није дошао мој час, то значи, да је време Његове службе на земљи срачунато на најситније делове. Јер мало после тих речи, Он је осетио, да је дошао Његов час. Тако и када су Га браћа звала да иде са њима у Јерусалим, Он им је отказао рекавши: „Вријеме моје још није дошло" (Јов. 7, 6). Међутим, тек што су му браћа отишла, Он је осетио да је Његово време дошло, те је и сам кренуо у Јерусалим.
    
Иако Исус ништа није обећао својој Мајци, да ће нешто учинити, она је провиђала, да он неће оставити домаћина ожалошћена и пред толиким народом постиђена, него ће указати неку помоћ. Зато и рече послужитељима, да учине све што им Он буде заповедио.
    
Положај је био врло мучан и за домаћина и за госте. Како то, да се у половини свадбенога весеља не служи вином? Тада Исус знаде да је дошао Његов час. И Он нареди, да се шест камених судова напуни водом до врха. А када то би извршено, опет Исус рече: „Захватите сад и носите старом свату". Вода се беше претворила у вино, и то најбоље, по сведочанству најпре старога свата а потом и свих осталих. И беше вина тако много, да би довољно и за две или три такве свадбе. Тако, кад Бог даје Он даје и добро и много. Овде је важно запазити, да ово чудо учини Исус само својим мислима. Друга чудеса Он је творио или речју, било благом било заповедном, или додиром, додиром своје руке или хаљине. Међутим у овом случају Он се не покрену са свога места за столом, нити рече реч, нити додирну воду својим рукама, нити виде воду у судовима. Само помисли и чудо се догоди. Вода се претвори у вино.
    
За грешна човека ово чудо је непојмљиво. За отврдлу и материјализовану логику земаљску ово је немогуће. Али за небесну логику, за Бога — Логоса ово је тако лако учинити као и помислити. Он је смислио и створио све елементе у природи; Он их може лако и претворити један у други, по потреби и на добру сврху. И штап Мојсијев Он је претворио у змију, и змију опет у штап, тако и слану воду у слатку, опет по потреби на добру сврху.
    
Бог — Логос, који је створио тело, па се и сам обукао у човечије тело, наравно, бринуо је и о телесним потребама људи. Другом приликом Он је умножио хлеб да нахрани гладне, а сада је претворио воду у вино, опет ради телесне потребе људи. Још и зато је учинио ово последње чудо, да скине стид и жалост са домаћина свадбе, на којој је Он био главни гост. И још више од тога, да покаже, да као што је вода према вину, тако је телесна љубав према духовној. Телесна љубав, као и вода, брзо губи свој укус, док духовна љубав, као вино, што старија то милија и снажнија. Телесна љубав с телом пролази и престаје, док духовна љубав прелази у онај свет и траје вечно. Таква треба да је брачна љубав. Управо духовна љубав и јесте права љубав, једина достојна тог имена, док је такозвана телесна љубав пожуда и страст.
    
Најзад, учини Исус ово чудо, прво ове врсте, још и да покаже своју неограничену власт над природом, да би робови природе поверовали у Њега као свога Спаситеља и Ослободитеља; 'да, као јединог Човекољупца.
    
Тако Кана поста славна, а слава Христова поста трајна. И видеше ученици Његови славу Његову, и још јаче повероваше у Њега.


Извор: Једини Човекољубац: живот Господа Исуса Христа, владика Николај Велимировић, Београд, 2005, стр. 96