четвртак, 16. јануар 2014.

11. О књазу овога света

И одведе Дух Исуса у пустињу, да га ђаво куша. Какав ужас после радости; какав мрак после Богојављенске светлости! И каква загонетка да Свети Дух, који се јавио над Исусом у виду незлобивог белог голуба; Дух Свети, који по крштењу испуни Исуса свега — да га одведе ђаволу на кушање. Зашто, и по каквој логици? То ће се тек доцније видети. Ово је први пут, да се ђаво спомиње у Новом Завету. Нити се он до тада смео приближити Исусу.
    
Ко је ђаво? Створење Божје и творац зла, узрочник греха, отпадник од Бога и човекомрзац. Његово је постојање врло старо. Он се простире у две историје, у ону пре стварања овога света и у историју овога света. Стар je, веома је стар колико од времена, још више од греха. И не може се никад повратити у своју ангелску младост. Кад је Бог стварао духовни свет, свет ангела и осталих небеских сила створен је и он, као један од великих ангела.
    
Овако о њему пише пророк Исаија: „Како паде с неба, Луцифере, Даницо, сине зоре! Како се разби о земљу, газитељу народа!
    
„А говорио си у срцу своме: изаћи ћу на небо, више звијезда Божијих подигнућу пријесто свој, и сјешћу на гори зборној, на збору богова на страни сјеверној.
    
„Изаћи ћу у висине над облаке, облаке од ангела, изједначићу се са Свевишњим.
    
„А ти се у пакао сврже, у дубину преисподњу..." (Иса. 14, 12-15).
    
Пророк Језекиљ још допуњује горњи опис:
    
„Овако вели Адонај Господ: Ти си печат савршенства, пуноћа мудрости и венац лепоте...
    
„Ти си би херувим, помазан да заклањаш, и ја те поставих на то; ти бјеше на светој гори Божјој, хођаше посред камења огњеног посред ангела.
    
„Савршен си био на путевима својим од дана створења твојега докле се не нађе безакоње на теби... Зато те бацих као нечистоту с горе Божје, и изгнах те између камења огњенога, херувиме заклањачу!
    
„Срце се твоје погорди љепотом твојом, од сујете твоје ти изгуби мудрост своју; зато ћу тебе бацити на земљу... и претворићу те у пепео пред очима свијема који те гледају..." (Јез. 28, 14-18).
    
Свети апостол Јуда сведочи, да је Бог збацио с неба не само Луцифера, Сатану, него и многе друге ангеле са њим: „И анђеле који не држаше својега старјешинства чин, него оставише свој стан Бог чува у вјечним оковима под мраком за суд великога дана" (Јуда 6).
    
Ово исто сведочи и апостол Петар (II Пет.2, 4).
    
А сам Господ Исус, од кога су ово његови апостоли и сазнали рекао је пред седамдесеторицом: „Ја видјех Сатану гдје спаде с неба као муња" (Лука 10, 18).
    
Ово сведочанство Исусово, као и сведочанства апостола и пророка, односе се на преисторију, то јест, на историју духовног света пре створења земље и све ове видљиве васионе. И ово је једино Богом откривено сведочанство о вечно мучећем питању људи: Откуда зло у свету? И ко је узрочник зла?
    
Тамо где није било откровења Божјега, људи су се напрезали својим умом или маштом, по нижој земаљској логици да даду одговор на ово мучеће питање.

Све су то пак била људска лична резоновања или маштања, без јемца и ауторитета надчовечијег. Зато се нико у њих не може поуздати. Ми се можемо поуздати само у оно што нам једини Бог истине и човекољубља открије. А Он нам је открио оно што смо горе навели; и то је довољно.
    
Збачен с неба, исписан из небесне историје и избрисан из Књиге Живих, Сатана се уплео у земаљску историју. На првим странама књиге Постања он се јавља као непријатељ Бога и човека (I Мој. 3, 1-5). Клевета Бога и лаже људе. Упропашћен жели да упропасти сву живу твар. Божју, човека нарочито. Кроз змију он лажима одвраћа Еву и Адама од Бога и привлачи к себи. Да би њих упропастио, а Бога исмејао. И од тада па кроз хиљаде година он је радио на пропасти људи и на исмевању Бога. Због свог првог греха на небу против Бога, он је кажњен свргнућем у пакао, а због свог првог греха на земљи, против људи, он је кажњен од Бога проклетством: ,,на трбуху да се вучеш и прашину да једеш за твога вијека" (I Мој. 3, 14). Зато је Сатана преисподња змија, учила људе да живе за трбух, да се прилепе к земљи и да хране и тело и душу само земном прашином; да се отимају о земљу и земну прашину, и да воде крваве ратове због трбуха и прашине; да забораве јединога Бога Створитеља, као удаљеног и невидљивог, а да обожавају блиске природне стихије, ветар и воду и гром и огањ и планине и животиње и дрвеће и камење; да им као боговима зидају храмове и приносе жртве, чак људске жртве и децу; да се предаду сваком пороку и сласти: блуду, пијанству, гневу, освети, гордости, и да поверују у богове тих страсти; да им подижу скупоцене храмове и приносе жртве (Ваал, Молох, Астарта, Бахус, Шива, Кибела, Зевс, Ариман, Дагон, Венера и др.); да не мисле ништа небеско него земаљско; да напусте сваку наду у васкрсење и живот вечни; да презру сваку врлину и да уживају само у пороцима; да славе отмичаре и тиране као величине. Речју, да се угледају на животиње и зверове, и да се трбухом вуку по земљи и хране земљом.
    
Тако су људи навикли на зли ток ствари. Потпуно потонули у царство земаљско, они су по внушењу Сатане, створили своју логику земаљску, супротну логици небесној. И по њој су се владали и живели, или, боље рећи мислили да живе. А Бог Човекољубац био је оставио људима, да приволевши се Сатани по својој слободној вољи, насите се и пресите мрачне и крвничке власти сатанске, и да завапију Њему за спасење. С времена на време Бог је подизао људе у народу, мудраце, пророке и праведнике, да оживе савест људи да би уздигли поглед од земље к небу. Али Сатана је брзо успевао да те људе представи као народне непријатеље и рушиоце реда и поретка. И ти Божји посланици бивали су мучени, тровани, каменовани, распињани, тестером престругавани или другим мукама уморени.
    
Најзад, и у последњем часу, када је „сав свет у злу лежао" и када се Сатана могао назвати „Књаз овога света" (I Јов. 5, 19), јавило се спасење од Бога. Јавило се спасење у личности ваплоћеног Бога — Логоса Човека и Човекољупца Исуса Христа, за кога Јован Крститељ изјави пред фарисејима: „Ја видјех и засведочих, да је овај заиста Син Божји" (Јован, 1, 34).
    
„И одведе Дух Исуса у пустињу, да га ђаво куша" (Мат. 4, 1). Ај, какво понижење! Бар да је Кушач дошао к Исусу, него Исус иде к њему на ноге! Пречисти иде „нечистоти", благословени проклетоме! Али, зар није писано: „Господ ће изаћи као јунак" (Иса. 42, 13)? А јунак не чека напад непријатеља него он врши напад, уверен у своју победу.


Извор: Једини Човекољубац: живот Господа Исуса Христа, владика Николај Велимировић, Београд, 2005, стр. 67