По
природном току ствари два детета могу да се познају и заволе тек у свом узрасту
од једне године или више. Случај са Исусом и Јованом сасвим је изузетан. Они су
осетили и познали друг друга још као нерођени, и још док су били у утроби
својих матера. За земаљску логику то је немогуће, но за небесну то је извесно.
Када
Марија сазнаде од ангела, да је њена тетка Јелисавета већ у шестом месецу
трудноће, она пожури да посети тетку (Лука 1, 36). Да се увери у њену тајну и
да јој открије своју. Млада и лака, она је без напора препешачила далеки пут од Назарета до Горњих Места, у
близини Јерусалима. Благословени плод у њеном телу тек је био зачет, и
ни мало јој није отежавао путовање. Целим путем она је размишљала, шта то Бог
учини њој безмужној и тетки јој престарелој, и на шта ће све то изаћи. Но није
се морала мучити с размишљањем и нагађањем; ускоро ће Дух Свети објавити тајну,
и то не само њима двема него свима вековима и поколењима. Јер гле, чим уђе у
кућу Захаријину и загрли и целива своју тетку, „заигра дјете у утроби
Јелисаветиној". То потврди старица пошто се умири од узбуђења и обриса сузе. Дух Свети испуни је, и она проговори,
управо „повика јаким гласом" у лице Марије, не од себе него као изван
себе:
„Благословена
си ти међу женама,
И
благословен је плод утробе твоје!
И
откуда мени ово:
Да
дође мати Господа мојега к мени?
Јер,
гле, кад дође глас честитања твојега
Заигра
дјете од радости у утроби мојој" (Лука 1, 39-54).
На
ове речи одговорила је Марија познатим Величањем Бога: „Велича душа моја
Господа", што се пева у цркви сваког јутрењег богослужења.
Тако
су се дакле први пут сусрели два рођака, Исус и Јован. Не видевши и не чујући
један другог они су се осетили и познали. Телесна тама, у којој су се они тада
налазили, није им сметала, да се осете и познаду. Војник је осетио присуство
Војводе; „Пророк Свевишњега" (Лука 1, 76) — како је Захарија провидео —
осетио је близину Свевишњега; Претеча и Уравнитељ пута Господњега прочуствовао
је магнетску силу Господа, и од радости поздравио га играњем у утроби матере
своје.
После те необичне сцене, пуне чуда и пророчког
надахнућа, остаде Марија још око три месеца у кући Захаријиној (Лука 1, 56).
Остаде младица свакако до порођаја старице; остаде да види сина своје љубљене
тетке и да га благослови у име Сина свога. И када би обрезање Јованово, она би
сведок, како њен онемели тетак Захарија проговори, како му надену име и како му
прорече — јасније и одређеније него и један пророк — будућу величину и службу
Месији на делу људског спасења (Лука 1, 67-79).
По
том се врати Марија у Назарет, слажући у своме срцу све што чу и виде.
А
Јован „растијаше и јачаше духом и бијаше у пустињи" (Лука 1, 80). Само
једно кратко време он поживе у мирноме дому својих престарелих родитеља, који
га гледаху са милоштом и љубављу, која је својствена са бездетним опоздалим чедом. Са милоштом и љубављу али и
са страхопоштовањем, памтећи добро шта су о том детету, више Божјем него
свом, сазнали од ангела и од Духа Светога. Морали су предосећати да ће будућа
слава Јованова учинити и њих знаменитим и на земљи и на небесима. Али ускоро
ангели Божји узеше њихове праведне душе, и Јован оста сироче. Сироче у пустињи.
Зашто
је Јован морао отићи у пустињу? Гле, он је наследио кућу и имовину свога оца, а
имао је и доста родбине. Морао је све оставити и отићи у пустињу по небесној
логици, а не по земаљској. Дух Свети га је упутио у пустињу, и Дух Свети га је
одржао у пустињи.
Онај
који га је створио у сухој земљи старичиног тела, одржао га је у сухој пустињи
Зајорданској жива и здрава. Тешко му је било дуго и задуго док се није
привикао, и док није познао, да се Божје око над њим не заклапа. Па ипак тешко.
Тешка пустињска једноликост, тешко стално ћутање, па самоћа, глад, мраз, жега;
и тако из године у годину, из деценије у деценију. Па тешка, и најтежа, кушања
демонска и искушења телесна. А Бог га је час спуштао час дизао, да би познао
своју људску немоћ и Божју моћ. Ноћ му је била дража од дана. Јер дању кад би
погледао на једну страну пустиње, ништа није видео до песка, а кад би погледао
на другу страну преко Јордана, видео је саблазни. Видео је проклети град
Јерихон, па дворе бившег цара Ирода Детоубице, па виле богатих фарисеја,
цариника и свих грешника.
Раскошна
сваким обиљем долина Јорданска простирала се пред очима човека који ни суха
хлеба није имао него се хранио скакавцима и дивљим медом. А сва та природна
раскош пресићавала је телесине људске и распаљивала за све могуће пороке и
неваљалства, због којих је Содом, онамо преко Мртвог мора, сажежен био огњем
гњева Божјег. И Јован је окретао свој поглед ка пустињи, где није било човека
ни греха. И у свом огорчењу рикао је као лав пустињски, вапијући к Богу да
истреби грех и грешнике са земље. А ноћ му је била драга, јер је својим црним
плаштом скривала од његовог погледа грешну земљу, а откривала му звездано небо,
тог величанственог сведока величанства Божјега. Духом својим Бог га је
посећивао, и учио и тешио и храбрио. По црквеној традицији и сам га је Исус
посећивао у једној пећини и с њим водио дуге разговоре.
По
своме спољашњем изгледу Јован је био сличан светом пророку Илији. Био је крупан
и стасит, са главом уздигнутом, обраслом у црну густу косу и браду, испосничког
лица и пламена погледа. Ходио је бос и гологлав. (Друга цар. 1, 8). Одевао се у
грубу хаљину од неуглађене камиље длаке, и био је опасан, као и Илија, кожним
појасом (Матеј, 3, 4). Чинио је страшан утисак и на зверове и на људе; бојали
су га се и једни и други. Но у срцу свом он је носио благог Исуса, свога рођака
и господара.
Такав је био Јован Претеча, који за живота
не учини ниједно чудо, али сам собом беше велико чудо света (Јован 10, 41).
Извор: Једини Човекољубац: живот Господа Исуса Христа, владика Николај Велимировић, Београд, 2005, стр. 51
