Светосавско свештенство

Ду­жност све­то­сав­ског све­штен­ства увек је би­ла и за­у­век оста­ла: кроз вре­мен­ско во­ди­ти на­род бе­смрт­ном и веч­ном; на­род­ну ду­шу и на­род­не иде­а­ле при­ла­го­ђа­ва­ти не ду­ху време­на, већ ду­ху све­то­сав­ске веч­но­сти и бе­смрт­но­сти; не по­ви­ја­ти се по ве­тру ра­зних са­бла­жњи­вих мо­дер­ни­за­ма, већ не­по­ко­ле­бљи­во ста­ја­ти за на­род­не све­то­сав­ске иде­а­ле и све­ти­ње.

Свети Јустин Поповић

Уме­сто да као ог­ње­ни стуб стр­чи и сто­ји у сред свих са­вре­ме­них бу­ра и олу­ја, на­ше се све­штен­ство пре­тво­ри­ло у ма­ју­шног сви­ца, на ко­га са свих стра­на на­гр­ћу мр­кле но­ћи и је­зи­ве по­но­ћи по­ди­вља­ле Евро­пе. И ко ће са збу­ње­ним сви­цем ићи као за во­ђом? А у ре­до­ви­ма на­шег све­штен­ства је ве­ли­ка идеј­на по­ме­те­ност, и као по­сле­ди­ца то­га – тра­гич­на не­ак­тив­ност. Сто­га на сва­ко пра­во срб­ско ср­це на­ва­љу­је бес­крај­на ту­га.

Све­ште­ник! Пр­во­све­ште­ник! – Сам на­зив озна­ча­ва и по­зив и ду­жност: да бу­де све­штен, свет чо­век. Све­ште­ник је, пре све­га и из­над све­га, све­ти чо­век. А ис­пред ње­га – пр­во­све­ште­ник. Он је пр­во­све­штен, пр­во­свет. Ако то ни­је све­ште­ник, ако то ни­је пр­во­све­ште­ник, шта је он­да је­дан а шта дру­ги? И је­дан и дру­ги су из­да­ји­це и сво­га по­зи­ва и сво­је ду­жно­сти и свр­ста­ли су се у ред мно­го­број­них Ју­да, ко­ји без­об­зир­но из­да­ју све веч­не вред­но­сти еван­ђел­ске.

Као свој вр­хов­ни иде­ал и нај­ве­ћу исто­риј­ску вред­ност, наш на­род, је ис­та­као – све­тог све­ште­ни­ка, све­тог пр­во­све­ште­ни­ка: све­то­га Са­ву. И ти­ме ка­зао се­бе, сво­је че­жње и сво­је иде­а­ле: све­ти чо­век их има, он их чу­ва, он нас у њих уво­ди и учи, при­ме­ром учи ка­ко се жи­ви и уми­ре за њих. А жи­вот за њих, осло­ба­ђа чо­ве­ка од све­га ни­ског, пр­ља­вог, не­чи­стог, не­е­ван­ђел­ског.

Прота Матија Ненадовић, без
сумље светосавски
свештеник који је свој живот
посветио србству.

Про­грам и план на­ше на­род­не исто­ри­је да­ли су на­ши све­ти ца­ре­ви и кра­ље­ви, на че­лу са све­тим Са­вом. У том про­гра­му и пла­ну – све је све­то и че­сти­то, све бе­смрт­но и еван­ђел­ско. Ти­ме је за на­век пред­о­дре­ђен и тип на­род­ног све­ште­ни­ка и пр­во­све­ште­ни­ка: сав је из­гра­ђен од све­то­сав­ског ду­ха и све­то­сти, од све­то­сав­ског иде­а­ли­зма и прак­тич­но­сти. У све­му и сва­че­му све­ти Са­ва је наш углед и наш иде­ал. Иде­ал се оства­ру­је угле­да­њем на ње­га. А на све­ти­те­ље се чо­век мо­же угле­да­ти са­мо ако жи­ви све­то. Је­си ли срб­ски, све­то­сав­ски све­ште­ник и пр­во­све­ште­ник, ти то је­си са­мо све­то­сав­ским жи­во­том и ду­хом. Не­маш ли то­га, зар си све­то­сав­ски све­ште­ник? Зар – све­то­сав­ски пр­во­све­ште­ник? Не­маш ли ти то­га, не чу­ди се он­да што је тво­ја уло­га у на­род­ном жи­во­ту спа­ла на уло­гу ду­хов­ног ко­мар­ца.

Нео­бич­на је на­ша исто­ри­ја и из­у­зет­на, и по сво­ме иде­а­лу, и по ње­го­вим оства­ре­њи­ма у на­шем на­род­ном жи­во­ту. Све­ти Са­ва је про­на­шао и дао на­шем на­ро­ду све оно ра­ди че­га он тре­ба да жи­ви и по­сто­ји; све веч­не вред­но­сти и бе­смрт­но­сти све­ти­ње. Раз­гр­ни­те их: у њи­ма је све и сва Хри­стос са Сво­јим Еван­ђе­љем. Оту­да, у свим од­луч­ним тре­ну­ци­ма на­ше на­род­не исто­ри­је – „све је све­то и че­сти­то би­ло, и ми­ло­ме Бо­гу при­сту­пач­но“.

По сво­ме све­то­сав­ском по­зи­ву, све­ште­ни­ци су увек би­ли но­си­о­ци и чу­ва­ри веч­них на­род­них вред­но­сти. А то зна­чи: но­си­о­ци и чу­ва­ри све­га све­тог и пра­вед­ног, све­га бо­жан­ског и еван­ђел­ског, и кад су на све­то­сав­ском пу­ту ма­лак­са­ва­ли мно­ги све­ште­ни­ци и пр­во­све­ште­ни­ци, увек се на­шао по­не­ки ђа­кон Ава­кум, ко­ји је ор­лов­ски клик­тао кроз све на­род­не по­но­ре и тми­не:

Не­ма леп­ше ве­ре од хри­шћан­ске!

Срб је Хри­стов – ра­ду­је се смр­ти!

За­гле­дај­те у на­шу исто­ри­ју: ду­жност све­то­сав­ског све­штен­ства увек је би­ла и за­у­век оста­ла: кроз вре­мен­ско во­ди­ти на­род бе­смрт­ном и веч­ном; на­род­ну ду­шу и на­род­не иде­а­ле при­ла­го­ђа­ва­ти не ду­ху вре­ме­на, већ ду­ху све­то­сав­ске веч­но­сти и бе­смрт­но­сти; не по­ви­ја­ти се по ве­тру ра­зних са­бла­жњи­вих мо­дер­ни­за­ма, већ не­по­ко­ле­бљи­во ста­ја­ти за на­род­не све­то­сав­ске иде­а­ле и све­ти­ње. Ко су им учи­те­љи? – Све са­ми бе­смрт­ни­ци.

Војвода Момчило Ђујић, један од
најславнијих србских свештеника
који је свој живот предао србству
у аманет.

Ка­ко се чу­ва оно што је све­то? – Са­мо све­то­шћу. А оно што је по­ште­но? – Са­мо по­ште­њем. А оно што је че­сти­то? – Са­мо че­сти­то­шћу. А оно што је пра­вед­но? – Са­мо пра­вед­но­шћу. А све то зна­чи: но­си­о­ци и чу­ва­ри све­то­га и че­сти­то­га, бе­смрт­но­га и веч­но­га, са­мим тим су апо­сто­ли, и про­ро­ци, и про­по­вед­ни­ци веч­них вред­но­сти и бе­смрт­них иде­а­ла. Али и стра­дал­ни­ци и му­че­ни­ци ра­ди њих. У све што је на­род­но они су увек уно­си­ли ква­сац веч­но­га, ква­сац бе­смрт­но­га, ква­сац бо­жан­ско­га, ква­сац еван­ђел­ско­га, ква­сац све­то­га.

Иако жи­ве у овом све­ту, све­то­сав­ски све­ште­ник и све­то­сав­ски пр­во­све­ште­ник, ни­су од ово­га све­та. Јер у овом све­ту, они жи­ве оним све­том, и по за­ко­ни­ма оног све­та. Чу­ва­ју­ћи веч­не на­род­не вред­но­сти и све­ти­ње они буд­но стра­же на мр­твој стра­жи на­ше на­род­не суд­би­не и стал­но ми­сле веч­ну на­род­ну ми­сао. Они ја­сно зна­ју ка­кво­га су ду­ха: све­то­сав­ског и све­на­род­ног. А при­па­да­ју ли ма ко­јој по­ли­тич­кој пар­ти­ји, не зна­ју ка­квог су ду­ха. Јед­но је си­гур­но: све­то­сав­ског и све­на­род­ног ни­су.

По мо­ме ду­бо­ком осе­ћа­њу и ја­сном са­зна­њу: пар­ти­зан­ство све­ште­ни­ка гра­ни­чи из­дај­ством Све­то­са­вља и Пра­во­сла­вља. Све­то­сав­ски је, пра­во­слав­но је: све­ште­ник, пр­во­све­ште­ник је ду­хов­ни вођ на­ро­да, и као та­кав при­па­да це­лом на­ро­ду; сто­га и из­над сва­ке пар­ти­је, из­над сва­ког ре­жи­ма на ви­си­на­ма веч­них на­род­них све­ти­ња и иде­а­ла. Жи­ве­ти ра­ди тих све­ти­ња и иде­а­ла, њих ис­по­ве­да­ти, њих про­по­ве­да­ти, њих чу­ва­ти под свим ре­жи­ми­ма и окол­но­сти­ма, – ду­жност је и по­зив све­то­сав­ског све­ште­ни­ка и све­то­сав­ског пр­во­све­ште­ни­ка. И још: стра­да­ти за њих и уми­ра­ти за њих, по­пут мно­го­број­них све­то­сав­ских стра­дал­ни­ка и му­че­ни­ка за на­род­не све­ти­ње и иде­а­ле, и још ово: де­си ли се да по­ли­тич­ки ди­ле­тан­ти и мо­рал­не пар­ти­зан­ске на­ка­зе до­ве­ду у пи­та­ње оп­ста­нак на­род­них све­ти­ња и са­мог на­ро­да, он­да је им­пе­ра­тив­на ду­жност све­то­сав­ског све­ште­ни­ка: да ис­ту­пи као спа­си­лац на­ро­да у уло­зи јед­ног но­вог про­те Ма­ти­је Не­на­до­ви­ћа, или јед­ног но­вог про­те Ата­ни­си­ја Бу­ко­вич­ког, или јед­ног но­вог Ха­џи Ђе­ре и Ха­џи Ру­ви­ма.

Де­си ли се да на­род, у са­бла­жњи­вим тре­ну­ци­ма сво­је исто­ри­је, на­пу­сти сво­је све­то­сав­ске све­ти­ње и иде­а­ле – све­то­сав­ско све­штен­ство се не сме по­ве­сти за ни­ским на­го­ни­ма на­род­ним, не­го ви­со­ко др­жа­ти за­ста­ву све­то­сав­ског иде­а­ли­зма. Ако чак и мно­ги све­ште­ни­ци, и мно­ги епи­ско­пи, из­не­ве­ре Све­то­са­вље, па ти оста­неш сам на све­то­сав­ском пу­ту, – и он­да се не бој, не­го хра­бро и чвр­сто др­жи све­то­сав­ску за­ста­ву до кра­ја, до му­че­нич­ког кра­ја и ра­до­сне смр­ти за све­то­сав­ске све­ти­ње и иде­а­ле. Јер знај: са то­бом је др­жи он – веч­ни епи­скоп Срб­ске Цр­кве: све­ти Са­ва. А са њим – сва све­та и слав­на вој­ска све­то­сав­ских бе­смрт­ни­ка, ко­јих је пун не­бе­ски свет. И не­по­ко­ле­бљи­во ве­руј: све­то­сав­ска за­ста­ва ће у срб­ском ро­ду увек на­ћи свог не­у­стра­ши­вог за­став­ни­ка, мо­жда у не­ком про­стом се­ља­ку или оду­ше­вље­ном мо­на­ху. Ра­дуј се што је та­ко! Јер је глав­но: да нас све­ти Са­ва не на­пу­сти. На­пу­сти ли нас он, на­пу­сти­ће нас и Бог, и не­бо и зе­мља, и све што је све­то и че­сти­то би­ло у на­шој исто­ри­ји од по­чет­ка до да­нас.

Свети Јустин Поповић